Vuk Kostić, jedan od naših najpopularnijih glumaca, za naš portal govori o izazovnom novom projektu, ali i o svom viđenju društva u kojem živimo.
Deo ste filmskog projekta „Dara iz Jasenovca“ u kome tumačite ulogu nemilosrdnog ustaše, koliki je to bio izazov za Vas i da li ste se u nekom trenutku razmišljali o odbijanju uloge?
Ne nikako, nikad ne bih odbio tu ulogu. Baš naprotiv, glumca inspiriše da radi ono što je potpuno suprotno od njega. Što je različitija uloga meni je tim zanimljivija da igram, pogotovo nekog takvog zlikovca kao što je Miroslav Filipović koji je pritom i istorijska ličnost. Mislim da o tom zloglasnom događaju treba svet da čuje i nemam ni najmanji razlog zašto bih odbio takvu ulogu.
Naša kinematografija je poznata po delima koja se najčešće bave teškim temama i prikazuju ratove i stradanja, mislite li da su te teme iscrpljene i da je vreme da se okrenemo vedrijoj tematici?
Ne smatram da se treba odreći tih istorijskih tema… Naša istorija jeste katastrofalno užasna, ali i mladi ljudi su katastrofalno neobrazovani. Imamo mlade ljude u dvadesetim koji ni ne znaju da nas je ’99 NATO bombardovao jer žive u nekom svom svetu gde je bitno da znaju ko je neka Slađana iz rijaliti šou-a… Istorija ne sme nikad da se zaboravi zbog tih ljudi koji su se borili za našu slobodu a pogotovo što se istorija ponavlja i ono što je bilo biće opet. Ja lično sam željan da glumim u komedijama i radio sam samo dva takva projekta u životu. Prvi je film „Mala noćna muzika” koji sam radio pre dvadeset godina, a drugi je predstava koju ne igram već 6-7 godina i mislim da je to malo za moj opus. Ja sam vedar čovek i volim da se šalim i užasno mi taj žanr nedostaje, ali nažalost reditelji me ne vide u lakim komadima.
Nedavno ste završili sa snimanjem serije „Porodica”, čija je radnja smeštena u devedesete godine prošlog veka. S obzirom na to da devedesete godine nisu bile najzahvalnije doba za odrastanje, a Vi ste upravo tada bili tinejdžer, da li biste voleli da ste dečačke dane proveli u nekoj drugoj deceniji, i kojoj?
Ne bih voleo da sam živeo u nekoj drugoj deceniji. Da sam ’91. imao 19-20 opet bih se zadesio u nekom ratu. Najgore su prošla ta godišta ’70. i ’71. Iako se tad teško živelo i imamo gadne uspomene na taj period, ja sam ipak devedesetih imao fenomenalno detinjstvo i bio sam nekako zaštićen. Otac i majka su me štitili od tog spoljašnjeg uticaja, nemaštine, bede i kompletnog javašluka! U tom periodu bih na jedrilici lovio ribu i upravo sam tada spoznao pravu vrednost veština i vrlina koje su roditelji pokušavali da mi usade u glavu. Sada nije rat, ali mislim da smo dublje potonuli jer si devedesetih za moralnu i mentalnu degradaciju stanovništva imao objašnjenje u vidu ratova, kriza i pljački koje su se odigravale na našem prostoru.
Vaša karijera obiluje tumačenjem raznih negativaca poput Gagule (Gorki plodovi), Obrada (Igra u tami), Sparte (Južni vetar)… Koliko je zahtevno igrati negativca i koji lik vam je bio najinspirativniji?
Smatram da sam u Obradu dosegao sve što sam želeo, mislim da gadnijeg čoveka, kokainskog ovisnika koji bi izdao brata, majku nisam do sada igrao. Generalno se više smejem kada igram negativca jer pruža širok manevarski prostor dok je taj prostor kod igranja pozitivnog lika dosta sužen.
Koliko u današnjem modernom društvu negativci pretežu kao uzori i da li deo odgovornosti za to snose i brojna dela koja ih prikazuju kao pozitivne likove?
Mislim da sve dolazi iz kuće, pa iz okruženja, pa potom i obrazovanja. Neobrazovanim ljudima mogu da budu idoli takvi jer se poistovećuju sa njihovom sudbinom. Oni su podložni sanjarenju o bogaćenju preko noći i priči o milioneru iz blata a nigde se na taj način ne uspeva. Samo na filmu. Takvim ljudima bez znanja i iskustva je bitno šta misli neki rijaliti junak i influenser koji tek nemaju veze sa životom a trude se da drugima nametnu svoje stavove… Taj njihov zanos da su bitni a niko nije bitan na svetu. I Tramp da umre sutra, Amerika će nastaviti sa životom.
Poznato je da ste pasionirani ljubitelj lova i ribolova i neko ko generalno voli da provodi vreme u prirodi. Da li biste nakon deset godina i autorske emisije „Zadrži dah sa Vukom Kostićem“, snimili novu emisiju ali koja bi se ovaj put više fokusirala na vaše avanture iz lova i ribolova u Srbiji?
Dobra ideja ali ne znam da li bih imao dovoljno vremena. Voleo bih jednog dana. S druge strane to je meni nekako intimno pa ne bih ni delio te trenutke sa javnošću. Ne bih mogao da budem opušten tokom snimanja, zbog tog sređivanja i popravljanja…
U današnjem vremenu kada su mnogi preokupirani provođenjem vremena na internetu i elektronskim uređajima uopšte, Vi se radije odlučujete da imate što manje dodira sa modernom tehnologijom. Da li savetujete i drugima da slede Vaš primer?
Mislim da, pre svega, ti uređaji oduzimaju dušu. U redu je nešto istraživati, čitati o vikinzima, ali većina sveta pa tako i omladina ne znaju ni šta traže već samo tako zure i gube vreme. Ja kad uđem na jutjub pretražujem klipove o najvećim samurajima ili gledam velike srpske bitke, ja znam šta tražim. Bolje da ste s prijateljima, curom, rodbinom. Mladi se više, nažalost, uzbuđuju praćenjem raznih prostituki na internetu koje imaju i po dva miliona pratilaca dok neki obrazovani ljudi koji imaju šta pametno da kažu ne mogu da sakupe ni 20.000 pratilaca.
Iz neverovatne karijere Siniše Kovačevića jako je teško izvući pojedinosti, a ne preskočiti nešto zaista važno. Naš legendarni dramski pisac i reditelj, redovni profesor na Akademiji umetnosti, trostruki dobitnik Sterijine nagrade i nagrade ,,Branislav Nušić” govori za naš portal o svom najnovijem romanu i značaju kulture.
Kako ste se borili sa vremenom u izolaciji, koliko na jednog umetnika utiču trenutne okolnosti?
Izolacija je bila moj izbor i pre pandemije. U nekom trenutku, čovek se umori od buke i besa, od zla i primitivizma, od ljudi koji umeju da upropaste sve, od porodilišta do grobljanskih usluga, od onih koji laju i ujedaju samo iz čopora. Ovaj put seoska samoća ne prija u toj meri kao ranije, jer ste ophrvani brigom za one koje volite.
Mislite li da smo u ovom vremenu izolovanosti jasnije spoznali pravu vrednost umetnosti?
Ne postoji vreme i situacija koja se ne može iskoristiti na pravi način, uključujući čаk i zubarsku stolicu ili zatvorsku ćeliju. Ovo je situacija kad, bez obzira na životnu dob, možete poraditi na sebi, naučiti neku novu veštinu, novi jezik, obnoviti neke već zaboravljene stihove, pročitati nešto novo ili, još bolje, nešto jako staro, pisati… Primetili ste, verujem, da gotovo sve o čemu sam govorio, pripada sferi umetnosti. Dodajte tome muziku i poneki odgledani film, čini se da života van umetnosti gotovo da nema.
Prema Vašem mišljenju, koliko je bitno porodično okruženje i najraniji životni period za sticanje afiniteta prema kulturi?
Taj prvi deo života, od rođenja do adolescencije i predstavlja temelj za kasniji pogled na svet. U moralnom, misaonom, političkom i svakom drugom smislu. Život se uči, a pogled na svet formira iz babine uspavanke, očevog strogog pogleda, knjige koju vam je mati dala da pročitate, iz okruženja u školi, u sportu koji trenirate… Sve je u prvih osamnaest godina. Način na koji ćete voleti, doživljavati umetnost, formirati potrebu za njom, gotovo celokupno obrazovanje… Ono što dolazi kasnije, samo je nadgradnja.
Vaša nova knjiga „ Reka sa četiri ušća ” je izazvala eksploziju pozitivnih komentara u javnosti, šta ste hteli da poručite ovim delom?
Nema uputstva za upotrebu i tumačenje umetnosti, bez obzira da li je u pitanju film, pozorište, literatura, muzika… Svako je doživljava na svoj način, shodno senzibilitetu, obrazovanju, karakteru, temperamentu, političkom pogledu na svet. Reka sa četiri ušća treba da bude svedočanstvo, naravno umetničko svedočanstvo o jednom vremenu. Otisak mog srca u prašini. Da jednog dana bude svedok i da svedoči pоštenije, tačnije i iskrenije od svih elektrоnskih i štampanih medija ovog vremena. Dakle, reklo bi se da je pisano za neke buduće generacije. Mada mi se dopada i činjenica da su Reku odlično prihvatili i savremenici.
Neizostavan deo u Vašoj biografiji je i akademski rad, šta je za Vas značio rad sa mladim ljudima?
Pedagoški rad značio mi je mnogo. Sebično je odlaziti sa znanjima koje niste podelili i ostavili iza sebe. Biti poput onog kuvara Luja Četrnaestog koji je spakovао svoju svesku sa receptima. Ja njima ljubav, znanje, iskustvo, savete… Oni meni ljubav, mladost, energiju, znatiželju, ambiciju. Danas oni svojim dramama pune pozorišta. Malo li je?
Koliko mislite da je značajan društveni angažman ljudi iz sfere umetnosti?
Nema esnafa ni profesije čiji društveni angažman nije važan. Komparativna prednost umetnika je u tome što on deluje dvostruko. Kroz društveni, a ako hoćete i politički angažman svog dela, a i lično. Budući da su uspešni umetnici po pravilu javne ličnosti, njihov uticaj je tim veći. U svemu, najvažnije je, bez obzira da li ste traktorista, lekar, pisac ili obućar, biti na pravoj strani.
Ogroman broj ljudi u proteklom periodu je čitao Vaš roman, a šta Vi čitate?
I ja, poput tog, kako kažete ogromnog broja ljudi, volim dobru knjigu. Dаkle, i ja čitam Reku sa četiri ušća.
Nakon izuzetno uspješnog prvog romana „Estoril“ koji je u Portugalu ušao u školsku lektiru, naš poznati pisac i književni prevodilac koji živi u Lisabonu, Dejan Tiago Stanković, ove godine objavio je novi roman „Zamalek“ koji je samo potvrdio njegov književni status. Trenutno je u Beogradu i za naš portal govori o mladima, kulturnim razlikama i svom radu.
S obzirom na to da smo dominantno studentska organizacija, interesovalo nas je da li možete da napravite paralelu između perioda Vašeg studiranja i ovog sad perioda?
Ja imam decu koja su vaši vršnjaci, pa mogu i njih da ubacim u jednačinu. Moja deca tvrde da su srpska deca konzervativnija od svojih roditelja, dok su portugalska liberalnija od svojih. Takođe se čude kad u Beogradu sretnu homofoba, u Lisabonu ima više šanse da sretneš tranvestita nego homofoba, pa im je čudno na isti onaj način na koji sam se ja iščuđavao kad sam prvi put stigao u Portugal i upoznao čoveka koji ne zna slova do te mere da ne ume da pročita šta piše na boci. Slažem se da je mlada generacija Srbalja podložnija gutanju mitova nego što smo mi tada bili, ali nama se tada smešila budućnost, tako je makar izgledalo, a vama sve miriše na odlazak iz zemlje. Držite se za mitove. Slabo putujete, ima vas strašljivih. I ja sam bio takav, ali tek posle puno godina sam došao do zaključka da je svuda na svetu velika većina ljudi dobronamerna i čestita. Mislim da sam od tada bolji čovek.
Živjeli ste prvo u Londonu, a sad u Lisabonu. Kako Vas je put naveo tako daleko od Srbije i da li čovjek koji se bavi umjetnošću igdje može biti stranac?
Više nije pitanje gde si stranac nego gde se osećaš kao kod kuće. Po mom iskustvu svako može da ima dva do tri grada gde se lako prilagodi ako ima određenu strukturu, porodicu i prijatelje. Ja sam imao sreće da imam prijatelje razasute po svetu, a pomaže i što govorim par jezika tako da mogu na njima i da se našalim ako treba. I to mi je sa babine strane. Ona je bila Grkinja, školovala se na srpskom i francuskom, ceo život je govorila jezike i stalno nas je terala da učimo strane jezike, da je to odlična investicija, i jeste.
Pisanjem ste počeli da se bavite kasno, smatrate li to za Vašu manu ili vidite kao prednost to što ste donekle preskočili taj period ,,sazrijevanja”?
Volim pričanje pričica, to mi je još od detinjstva omiljeni način komunikacije. Priča igra veliku ulogu u našim životima, pa čak i pošto se opismenimo. Ja se ne naginjem kroz prozor voza jer mi je dok sam bio mali baka ispričala kako je nekom njenom rođaku tako bandera otkinula glavu. Nisam siguran da je to istina. Mog tatu je svojim užasnim pričama o ehinokokusu naplašila toliko da se gadi da pomazi životinju. Neko tako prenosi znanje čitav život. Recimo, kriminalne grupe, banditi ili hajduci, njima se trenutno malo bavim, među njima je pripovednje jako cenjena umetnost jer se lopovski zanat ne uči iz knjiga, nego u praksi i najviše iz priča. Zato među razbojnicima dobar pripovedač uživa ugled profesora fakulteta. Ja sam znao da sam pisac mnogo pre nego što sam počeo da pišem. I dosta mojih prijatelja je tvrdilo da sam pripovedač. Fraza je bila: Šaca i njegove pričice iz života. Uvežbao sam u kafanama da napravim od ničega priču, da saslušam tuđu, da zapamtim da je nekad u pogodnoj prilici prepričam izvornu ili izmenjenu. Ali to nije pisanje. Pisanje sam naučio prevodeći kapitalna dela književnosti, tako sam išlifovao stil. Tek posle četrdesete sam pomislio da imam šta da kažem a da je dostojno knjige. Sa 46 sam objavio prve priče. Zatim i dva romana. I dalje prevodim, to me opušta.
Zbog čega gradovi imaju tako veliku ulogu u Vašim romanima? Daje li Vam grad priču ili Vi smještate priču u grad?
Pričam o gradu jer sam se u velikom gradu rodio a u različitim velikim gradovima živeo ili boravio, tako da verovatno i ne bih umeo o drugome da pričam. Kada sam odrastao u pretrpanom stanu punom tetaka i teča, a čuvala me baka koja nije volela prirodu, pa me šetala po gradu, do pijace ili do lekara, većinu vremena me držeći kod kuće i, da bih bio miran, hipnotišući me pričama o ljudima. Ako se na to doda nepobitna činjenica da smo svi mi na kraju krajeva priče, jasno je zašto volim gradove, tamo je najveća koncentracija priča.
U Portugalu ste ušli u školsku lektiru, mislite li da kod nas sistem obavezne lektire ide u korak sa vremenom? Možete li uporediti tretman savremenih umjetnika u Portugalu i kod nas?
Nisam išao u školu u Portugalu ali koliko znam oni nemaju obaveznu lektiru nego preporučenu, u toj sam, tako da ih dosta prođe kroz školovanje bez pročitane knjige. Sudeći po reakcijama na mrežama, u Srbiji se generalno više čita i naši prosečni čitaoci su očigledno načitaniji.
Roman “Zamalek” je doživio veliki uspjeh, kakvi su Vam planovi za budućnost?
Nulla dies sine linea.
Šta biste nama mladima preporučili za čitanje, šta Vi čitate?
Ja čitam šta moram, a mladima preporučujem da čitaju klasike, to je siguran izbor a i dobro su napisani odnosno prevedeni pa čovek dobro nauči svoj jezik čitajući ih. Iskreno, ja najviše čitam istoriografiju i novine iz prošlog veka.
