Kao odgovor na neizvesnost trenutne pandemijske situacije, mnogi oblici biznisa i poslovanja preselili su se u onlajn prostor, te samim tim bili prinudjeni znatno promeniti kanale komunikacije i prilagoditi svoje radne politike virtuelnom prostoru.
Zbog drastične promene načina rada, koji se sada uglavnom odvija od kuće, postali su relevantni zahtevi koji ranije nisu bili toliko uočljivi. Najveći problem sada svakako predstavlja dostupnost radnika i snižen nivo produktivnosti. Istraživači su ustanovili da čak i kod radnika koji pre pandemije nisu imali problem sa postavljanjem granica u poslovnoj hijerarhiji, prelazak na tehnologiju značajno je doprineo brisanju nekada čvrstih granica. Takodje je očigledan porast „burnout” sindroma koji ne predstavlja samo puku iscrpljenost već nastaje kao posledica intenzivnog stresa, najčešće prouzrokovanog prolongiranim radnim vremenom i nedostižnim zahtevima.
Zbog svega navedenog, izuzetno je važno senzibilno sistemsko prilagodjavanje novim radnim uslovima i razumevanje indvidualnih potreba koje mogu ograničiti ili usporiti potpunu integraciju već duže ustanovljenih i tipičnih zadataka zaposlenog u remote načinu rada. Oni nam naizgled ne dozvoljavaju usporenost, već se isključivo potencira rezultat, koji međutim nije izvodljiv bez doze fleksibilnosti i autorefleksije, pre svega od strane menadžerskih i direktorskih pozicija. Upravo su one odgovorni oslonac svake organizacijske kulture i njima je najpotrebnija često eksterna (konsultantska) podrška za bolje razumevanje interpersonalnih odnosa i posledično bolje produktivnosti zaposlenih zbog razgraničavanja ličnog od poslovnog.
Jedan od novopostojećih izazova je manjak personalne, face to face interakcije. Mnogi zaposleni kao problem navode manje resurse prilikom traženja pomoći jer smatraju da zbog ograničenosti na virtuelno nemaju dovoljnu komunikacijsku podršku od strane supervizora, te njihove nedoumice često nisu prepoznate. Takodje je prisutna otežana dostupnost informacija i dobijanje odgovora od strane kolega jer su odnosi plastičniji.
Kao jedan od najčešćih problema navodi se i socijalna izolacija koja obično prerasta u oblik usamljenosti jer zaposlenima nedostaje neformalno druženje i networking koji doprinosi i boljem poslovanju i unapređivanju komunikacijskih sposobnosti. Iako postoji mišljenje da su ekstroverti pod najvećim socijalnim uticajem i da najteže podnose samostalno radno okruženje, činjenice potvrđuju da je efekat dugoročne izolacije najštetniji za introvertne zaposlene kojima je odsečen svaki put nužne interakcije ka pozitivnom feedback-u i porastu ili održavanju samopouzdanja.
Način na koji može svako na višoj hijerarhijskoj poziciji da doprinese smanjenju navedenih poteškoća je informisanje o mogućim akcijama koje je potrebno preduzeti.
Jedna od njih je omogućiti više komunikacionih sredstava putem kojih zaposleni mogu efikasnije sarađivati, kao što su na primer video konferencije ili aplikacije za interno slanje poruka.
Jedan od načina da se odredi zdraviji odnos, baziran na balansu izmedju ličnih zahteva, granica i spoljašnjih uslova, jeste zalaganje za njih prilikom osećanja nepravde ili pokušaja narušavanja ljudskog identiteta. Ključno je razumeti sebe u prostoru u kom se nalazimo i jasno, konzicno i odlučno reći „ne” kada situacija to zahteva. To je veština koja se usvaja vremenom a neophodna je za asertivnost i očuvanje balansirane ličnosti, poslovno i privatno ispunjene. Potrebno je razumeti da negacija ne podrazumeva napad na nečiju ličnost i da postoje različiti stepeni (ne)slaganja koji se mogu iskomunicirati na zdrav način, sa uvažavanjem ličnog prostora i tuđeg poštovanja. Upravo takav način je širenje perspektive, razmatranje svih mogućih opcija, postavljanje liste prioriteta na ličnom nivou i dogovora sa sobom od kojih ne odstupamo.
Takođe, bitno je postaviti jasna pravila angažovanja koja sužavaju prostor individualne dostupnosti. To se najčešće naziva osnovnim pravilima. Jedan način je da se ustanovi vreme nakon kojeg zaposleni neće biti dostupan, osim u hitnim slučajevima i poželjno je taj isti model primenjivati bez diskriminacije.
Potreban je naravno organizacijski konsenzus oko preferiranog vremena započinjanja i završetka radnog dana, kao i jasno određenje vremena za pauzu. Nužno je naglastiti koliko traje pauza i da je potpuno beskorisno aktivno ostajanje, uključenje na video sastanke ili konferencije kada je vreme za dogovorenu pauzu započeto. Time se ublažava kultura takmičarstva i individualizma, jer se samim premeštanjem u onlajn prostor često premešta i želja za napredovanjem samom prisutnošću sastancima, a zarad toga da to nadređeni prepozna, dok se zapravo ne postiže nikakva produktivnost pukim ostajanjem onlajn.
Kada je reč o kolektivnom dogovaranju i poštovanju vremenskih odrednica treba obratiti pažnju na emocionalne potrebe svakog zaposlenog. Mnogi radni uslovi su haotični i prilagođavanje u novonastalom okruženju zahteva nivo stabilnosti. Zato je preporučljivo koristiti antistres tehnike za obučavanje, pre svega mendažera, a i stimulisati što veći broj zaposlenih osvešćivanjem o stres menadžmentu i njihovim radnim pravima. Očekuje se razumevanje za sve učestaliju anskioznost zaspolenih koja raste paralelno sa sve većim zadacima i obavezama, a vrlo je problematično sve manje razumevanje individualnih potreba i nizak nivo empatije prema zaposlenima od strane nadređenih.
Istraživanja o emocionalnoj inteligenciji na radnom mestu govore u prilog činjenici da stil liderstva direktno utiče na zaposlene i njihov poslovni performans. Zato je potrebno razgovarati o ličnim potrebama i stresu, kao i nuditi adekvatnu obuku na temu upravljanja vremenom i stresom, što je danas vrlo lako dostpuno. Potrebna je samo svest i želja za napretkom, pretvorena u upravljanje ljudskim potencijalom.
Dilema da li je u kontekstu kupovanja seksualnog pristupa ženama adekvatnije korsititi termin „seksualni rad” ili „prostitucija”, govori o značajnosti jezičke upotrebe kao i o obliku muške dominacije koja se ističe kroz istu tu upotrebu.
Termini koji se danas koriste u svrhe označavanja kupovanja i prodaje ženskog tela su doboko uslovljeni aktuelnim i nametnutim ideologijama (neo)liberalnih feministkinja. Upravo u tim krugovima se seksualni rad koristi kao nešto što je odvojeno od sistemskog nasilja nad ženama i što samim tim opravdavamo, i na taj način doprinosimo daljoj eksploataciji ženskog tela.
Tako je možda termin „prostituirana žena” taj koji govori u prilog tome da ženski identitet nije sveden na njenu upotrebnu vrednost i opominje nas da je nužno prisećanje da legalizacija prostitucije ne znači nikakvo oslobođenje. Sama pomisao da jedna grupa žena može biti seksualno dostupna (dok pitanje konsenzusa nije relevantno zbog postojeće hijerarhije kupca i radnice) počiva isključivo na strukturalnoj nejednakosti, pa tako i narativ prividnog izbora žene nije ništa drugo do manipulacija i skretanje pažnje sa ovog problema nuđenjem izgovora. Prostitucija ni u jednom smislu ne promoviše status žena koje, kako neki krugovi smatraju, na taj način navodno mogu biti osnažene samim seksualnim radom, a zapravo se sopstvenom objektivizacijom redukuju isključivo na telesno.
Društva koja važe za progresivna i egalitarna usvojila su Nordijski model (poznat kao abolistički model) koji se temelji na kriminalizaciji kupaca i dekriminalizaciji prostitutki. Teoretsku bazu ovome prva je postavila pionirka radikalnog feminizma Catharine MacKinnon tvrdeći da dekriminalizacija seksualnih usluga, uz snažnu socijalnu podršku žena, podiže njihov socijalni status jer se kriminalizacijom kupaca eliminiše potreba za samim radom. Prva ga je usvojila Švedska, a odredjena longitudinalna istraživanja ukazuju da se nakon implementacije modela ulična prostitucija smanjila za čak 50 odsto. Takođe, istraživanja pokazuju da je 12,5 odsto muškaraca pre donošenja zakona 1999. godine tražilo prostitutke, dok je 2014. samo 7,7 odsto muškaraca kupovalo seksualne usluge, a i švedska policija tvrdi da je nordijski model pomogao smanjenju trgovine ljudima radi seksualnog iskoriščavanja. Sama Švedska je kao oblik podrške i osvešćivanja sprovodila edukacione kampanje o žrtvama trgovine ljudima, da bi se javnost bolje upoznala sa stvarnim iskustvima prisiljeno prostituiranih žena i prihvatila ih u svoj obrazovni sistem. Takodje su kao oblik pomoći, svim muškarcima koji žele da se oslobode potrebe za nasiljem i agresijom, ponuđena savetovanja i individualne terapeutske podrške. Taj model je dakle jedna vrlo holistička javna politika sa ciljem prebacivanja pravne odgovornosti isključivo na kupca i oslobađanjem odgovornosti prinuđenih žena, kojima je uz to ponuđena i sva potrebna psihološka, socijalna i pravna pomoć nakon napuštanja prostitucije.
Dobar pokazatelj primene ovog modela je povećana bezbednost žena, dok kada je u pitanju model legalizacije, žene najčešće ne mogu prijaviti nasilje nad njima, a da ono bude tretirano akutno i ozbiljno od strane policije odnosno nadležnih organa.
Potrebno je i razumeti da eliminacija seksualnog rada i kriminalizacija kupaca ne podrazumeva samo etički, već i moralni imperativ. Evropski parlament je kao primer dobre prakse protiv seksualne eksploatacije i poboljšanja rodno ravnopravnog statusa žena naveo Island, Norvešku i Švedsku. Koristeći određeni senzitivan jezik, prilikom opisivanja posledica koje prositucija ima po društvo, naglašeno je da su posledice postupne legalizacije mnogo opasnije nego što se čini. Dok je sa druge strane, u Nemačkoj, gde je prostitucija legalna još od 2002. godine, situacija potpuno neregulisana, uz znatno povećanje broja prostituisanih žena.
Ideja koja stoji iza legalizacije je da će se povećati broj žena koje će postati poreski obveznici, imati univerzalan pristup socijalnim i zdravstvenim uslugama, kao i penzioni plan. Međutim, realna situacija zapravo naglašava da žene koje se već svakako nalaze na margini društva i žive u bordelima, nemaju mogućnosti da to sve sprovedu u praksi i nemaju direktan pristup socijalnim beneficijama. Prema nekim istraživanjima, u Nemačkoj je trenutno otprilike 400 000 žena koje se bave prostitucijom, a koje žive u bordelima koji sistemski i legalno funkcionišu po principu hotela, pa samim tim veliki deo prihoda žena ne pripada njima, već vlasniku prostora u kojem se nalaze. Takođe, one imaju velike probleme sa pronalaženjem drugih profesija i poslova, a ti problemi nisu bili razmatrani u planu legalizacije.
Jedini način da se smanji trgovina ljudima, u okviru koje se trenutno u Evropi otprilike 70 posto žrtava bavi prisilnom prostitucijom, je da se ona potpuno eliminiše, a to je moguće postići upravo primenom Nordijskog modela. Norveška i Holandija kao zemlje u kojima je seksualni rad potupuno legalizovan su zemlje sa najvećim brojem žrtava trgovine ljudima i one nikako ne smeju da nam budu uzor.
Romantika je nešto što u modernom fudbalu svakog dana sve više nedostaje. Polako prolaze dani kada će jedan Alan Širer odbiti velikog ser Aleksa Fergusona, kako bi igrao za klub koji voli od detinjstva, klub čiji je dres sanjao da će nositi, iako je znao da tamo nikad neće osvojiti tituli. Sve je manje ikona poput Totija, Maldinija, Skolsa ili Džerarda, koji su svoj život posvetili jednom klubu, a ne otrčali za milionima koje su mogli da uzmu.
Svake godine se povećava abnormalna količina prljavog novca koja se ulaže u fudbal kako bi se oprao i stvara tržište gde se više ni najprosečniji igrač ne može kupiti za ispod 50 miliona eura. Godinu za godinom fudbalu se oduzima duša, ali 18.4.2021. je datum kada je ovaj sport i zvanično izgubio svaki smisao.
Najveći evropski timovi, njih 12, iz Engleske, Španije i Italije objavilo je da izlaze iz Lige šampiona i nacionalnih liga osnivajući svoju ,,Superligu’’ iz koje neće moći da ispadnu, a kasnije će se jos 8 timova pridružiti. Ako izuzmemo sve ostale probleme, sam format lige je problematičan na toliko nivoa. Biće napravljene dve konferencije od po 10 timova iz koje će prva 3 kvalifikovati za plej-of, a 4. i 5. će igrati dodatnu rundu plej-ofa kako bi se kvalifikovali za četvrtfinale i nokaut fazu.
U prevodu dolazi do ,,amerikanizacije” fudbala gde će samo najimućniji moći da igraju na najvećem nivou, dok za sve ostale nema mesta. Još jedan detalj je da svaki tim koj pristupi ovom takmičenju dobija preko 300 miliona eura.
Čar fudbala je upravo u tome da jedan Lester koji je 2009. godine igrao treću ligu došao do titule 2016. godine. Jeste da su takvi slučajevi veoma retki, ali ovakvim potezom, apsolutno dolazi do ubistva takmičarskog duha. Svako mora da ima pravo da sanja da će jednog dana doći do vrha svojim radom, trudom i zato što je bolji od konkurencije, a ne zato što je kupio svoje mesto među gigantima. Malo njih taj san i ostvari, ali ako se ovo nastavi taj san zauvek umire.
Oduzeti Mersisajd derbi navijačima koji žive za tu utakmicu preko 100 godina je običan zločin. Istorija i tradicija će biti izbrisana samo zarad još većeg ekonomskog profita malog broja bogatih ljudi.
Draž utakmica Lige šampiona jeste u tome što se ne igraju često, a ako Barselona i Juventus budu igrali jedni protiv drugih svake godine po 5 puta, jednostavno izgubi se posebnost koju takvi legendarni dueli imaju.
Sport koji je nastao kao zabava radničke klase u kojem je svako mogao da uživa zvanično je postao sve ono što nikada nije trebalo da bude.
NBA liga, najjača košarkaška liga na svijetu, mjesto je gdje, do ne tako davno, evropski košarkaši nisu bili prepoznati kao dovoljno kvalitetni za najviši nivo. Naime, socijalističke zemlje Istočne Evrope, prvenstveno Jugoslavija i Litvanija kao dio SSSR-a, koje su uz SAD bile najveći rasadnici košarkaškog talenta nisu dozvoljavale svojim državljanima da se oprobaju protiv najvećih svjetskih zvijezda. Uz to NBA nije bila onakva kakvu je danas znamo sve do sredine 80-ih godina prošlog vijeka, kada kreće njena ogromna popularizacija i komercijalizacija. Do zaokreta dolaz pred kraj Hladnog rata, a najviše zbog zlata Sovjetskog saveza na Olimpijskim igrama 1988. godine, kada su otvorena vrata lige najboljim evropskim košarkašima.
Sledećih godina počinje takozvani „prvi talas“ košarkaša iz Evrope, u NBA stižu Dino Rađa, Žarko Paspalj, Arvidas Sabonis, Šarunas Marčulionis i drugi, predvođeni Draženom Petrovićem, tada jednim od najboljih košarkaša u Evropi, i Vladetom Divcem, jednim od najtalentovanijih. Oni su pokazali put novim generacijama kao i upravljačkim strukturama klubova u NBA, da uprkos jezičkoj barijeri, kulturnom šoku, kao i daljini porodice i zemlje, mogu da doprinesu kvalitetu košarke i da se takmiče sa najboljima. Sledećih 10 godina Evropa je davala NBA ligi svoje najbolje. Peđa Stojaković, Toni Kukoč, Dirk Novicki, Toni Parker, PauGasol osvajali su kao ključni djelovi svojih ekipa, kako individualne nagrade tako i onu najbitniju, titulu šampiona. Ova grupa je utabala stazu današnjim zvijezdama i umnogome im olakšala dolazak, jer su razbili američki stereotipe da su Evropljani fizički nedorasli najvišem nivou i nedovoljno atraktivni. U NBA je na prelazu u novi milenijum igralo 30 košarkaša koji nisu Amerikanci, danas gledamo 110 košarkaša iz preko 40 zemalja. Gledamo Nikolu Jokića kako dominira pod obručima, zabavlja gledaoce spektakularnim asistencijama i bori se za titulu najboljeg košarkaša (MVP), Luku Dončića kako oduševljava, uz statistiku bolju od legendi sporta sa svoje 22 godine, Nikolu Vučevića kako obara rekorde koje su postavili Šakil O’Nil i Dvajt Hauard, i kako učestvuju na smotri najvećih zvijezda, popularnom All-Staru.
Kroz 30 godina, od reputacije osrednjih košarkaša, koji su za sporedne uloge, došli smo do najvećih zvijezda i nosilaca svojih ekipa, koji obaraju rekorde, uz nove nade kojih je sve više i koje imaju gotovo savršene uzore na koje mogu da se ugledaju.
Studiranje u inostranstvu sa sobom nosi mnogo više od prilagođavanja novom sistemu studija. U septembru 2020, pripreme za predavanja na masteru koji sam izabrala pohađati u Madridu na Univerzitetu Kamilo Hose Sela, bile su mi poslednja briga kad je bio u pitanju put na godinu dana ovim povodom. Glava mi je bila puna pitanja – Šta ako? I svako se završavalo sa – Šta ako ja nisam spremna za ovo? I da li je ovo zaista najbolji momenat za ovakav put, u sred globalne pandemije. U sred nepoznatog, ako mene pitate. Sa druge strane, zakoračiti izvan zone komfora je uvek propraćeno ovakvim nedoumicama. Da li smo ikada uopšte sigurni u to koliko smo spremni? Da li je ikada pravi trenutak za velike promene, jer „pandemija” može imati i drugi oblik izgovora.
Između zagrljaja rastanka, svakog „srećan put”, „čuvaj se” i „uživaj“ uspela sam da se nateram da odbacim svaki od potencijalnih izgovora i svesno izabrala stav sa kojim ću sleteti – iskoristi maksimalno priliku koja ti je data. Kući se uvek možeš vratiti. Početi ponovo, predomisliti se, nije odlika slabih ljudi i volela bih da svako ko se odluči na sličan korak ima tako nešto na umu.
U Madrid sam došla sama, 11. oktobra 2020.godine. Nisam bila deo nijednog programa prilikom apliciranja na studije, dobro sam se informisala samostalno, odlučila šta želim, odradila intervjue i poslala dokumenta. Diplomirani sam filolog, profesor španskog jezika i književnosti i moj izbor ovog grada i master studija „Odnosi s javnošću, protokol i organizacija događaja” su proizvod mojih ličnih interesovanja i svih znanja koje sam stekla na Filološkom fakultetu u Beogradu između 2015. i 2019. godine. Pet meseci nakon dolaska u Madrid, tokom drugog semestra i 96 sati prakse rada u jednoj španskoj firmi, nakon svih položenih ispita i u sred priprema master rada, osećam kao da mi fali vremena. Shvatam da žurim da upijem sve što ovaj grad, nova poznastva, iskustva i moj novi Univerzitet imaju da mi pruže. Prilagoditi se novom sistemu studija, u mom slučaju na španskom jeziku, se zaista ispostavilo kao najmanji problem. Na svojoj koži sam osetila da nije mit da se srpski studenti dobro snalaze u ovakvim situacijama. Radne navike, opšta kultura pojedinca i znanja koja nam pruža naš Univerzitet su i više nego dobra osnova da uz mnogo upornosti postignemo izuzetne rezultate i van naše zemlje.
Van granica naše zemlje i van granica moje zone komfora, ja sam se susrela sa neverovatnom primenom teorije na praktičnim projektima, još boljom organizacijom silabusa predmeta, ozbiljnom konkurencijom i profesorima kojima je posao strast. U pristupu predavanjima i realizaciji istih sam jasno videla cilj spremanja studenata za početak poslovne karijere. Čula sam i učestvovala u diskusijama koje prevazilaze zidove učionice. Osetila sam da živim, da učim, a ne samo pamtim, da napredujem i da trijumfujem na polju ličnog razvoja. Zadovoljstvo koje ovakvi osećaji pružaju se teško može opisati rečima, a vrednost koju nose je neprocenjiva.
Verujem da je čisto informativno pričati o ovakvom iskustvu gotovo nemoguće i za mene nema smisla, jer se danas na internetu može naći sve takve prirode.
Izdvojila bih jednu stvar koju sam naučila o komunikaciji za ovih pet meseci, a to je da se ljudi uvek više sećaju osećanja koje si izazvao u njima nego onoga što si im verbalno ili neverbalno rekao. Svako ko je izdvojio vreme da pročita ove moje reči se nadam da je inspirisan dovoljno da pređe svoje granice i da može da oseti barem delić energije koju šaljem sa Iberijskog poluostrva. Zato, srećan put, čuvaj se i uživaj.
Gde god pošli, pred kakvim god se promenama, nedoumicama, velikim odlukama ili izazovima našli verujte da ste spremni i iskoristite maksimalno priliku koja vam je data.
Tokom prethodnih nedelja imali smo pregršt vesti o ratu u Nagorno Karabahu između Jermena i Azerbejdžanaca, ali po primirju svetska javnost izgubila je interesovanje za ovu temu. Mediji kao i obično traže nove sukobe za svoje priče, koje su u većoj ili manjoj meri objektivne i pune tabloidnih naslova. Naša narod ima veću povezanost sa Jermenima zbog slične stradalničke istorije i borbe za svoje kulturno nasleđe, a i religija nas spaja, pa su te činjenice stvorile jaku empatiju između dva naroda. Ono što su Srbi doživeli u periodu Drugog svetskog rata na prostoru NDH, Jermeni su prošli već 1915. godine, na teritoriji Turske.
Međutim, nije samo tada jermenski narod doživeo pomor. Sa opadanjem moći Otomanske imperije stvara se nezadovoljstvo kod muslinaskog stanovništa. Gubitak teritorija na tlu Evrope dovodi i do opadanja prihoda u državnoj kasi pa samim tim i građani žive lošije. Država se nalazila u teškom stanju i polako gubi status i uticaj koji je imala sa pozicije velike sile. Period moći je prošao, a preko potrebne reforme nisu sprovedene, tako da je Turska kaskala u svakom pogledu. ,,Muhadžiri” ili izbeglice sa Balkana počele su da se slivaju krajem 19. veka, unoseći još veću netrpeljivost prema nemuslimanima u Turskoj. Ionako težak položaj hrišćana dodatno je pogoršao dolazak na vlast Abdul Hamida II. On je smatrao da su manjinski narodi faktor nestabilnosti u državi i da se sa njima mora obračunati, stoga formira paravojsku ,,Hamdije”, sastavljenu mahom od Kurdskih plaćenika. Porezi koji su padali na teret hrišćana i dugih nemuslimana bili su sve veći, pa dolazi do pobuna koje guše sultanove paravojne trupe. Događaji koji su se odigrali 1894-1896 poznati su kao ,,Hamdijski masakri”, koji su prema procenama prouzrokovali smrt između 150.000 i 300.000 hiljada ljudi, porušeno je preko 600 crkava i manastira, zabeleženo je i pretvaranje hrišćanskih objekata u džamije, a tačan broj hrišćana nasilno prevedenih u islam nije utvrđen. Mladoturska revolucija činila se kao promena koja će doneti boljitak i manjinama, ali ipak sa revolucijom došlo je do još većih stradanja i progona Jermena, Grka, Asiraca i drugih. Gubitak Libije u ratu sa Italijom 1911. godine i u još većoj meri poraz na Balkanu 1912. godine bacio je Tursku na kolena. Enver-paša uvideo je šansu da po izbijanju Prvog svetskog rata povrati teritorije izgubljene u Rusko-turskom ratu (1877-1878), kako bi Turska opet preuzela primat na Kavkazu. Turci su sklopili savez sa Nemačkom iz koje su pristizali vojni savetnici kao i pomoć u vidu naoružanja. Enver-paša, kao glavnokomandujući i ministar rata preuzeo je planiranje operacija protiv Rusa, ali biva teško poražen kod Sarikamiša. Vojni savetnik Oto Liman fon Sanders je zbog ovoga smatrao pašu vojnim lakrdijašem.
Iz knjige Dejvida Fromkina – Mir zarad kraja mira : ,,Međutim, Enverove lične slabosti su same sebe potvrdile. On je bio sujetan, samohvalan čovek koji je voleo uniforme, medalje i titule. Za pečatiranje zvaničnih dokumenta, on je naredio da se napravi zlatni pečat koji ga je opisao kao „komandanta-načelnika svih Vojski Islama, zeta kalife i predstavnika Poslanika.” Za svoj neuspeh i poraz kod Sarikamaša krivi Jermene i sprovodi genocid nad njima, iako mu je vojnik Jermenin spasio život kada je bio ranjen. U to vreme uvaženi lekar i političar Mehmed Rešid za Jermene je izjavio: ,,Između njih i konja nema razlike”, ali konju kada se naudi on pamti i vrati loše, a kod ljudi je drugačije, učiniš mu dobro – on ti vraća loše, što je dokazao Enver-paša u svom odnosu prema Jermenima.
Mapa koja prikazuje lokacije na kojima se sprovodio genocid
Talat-paša, koji je prema mišljenju nemačkog istoričara turskog porekla Tener Akčama bio ključna ličnost u organizaciji genocida, izdao je uredbu za hapšenja i prislinu deportaciju iz Istambula. Taj događaj je poznat kao ,,Crvena nedelja”. Cilj ove akcije je bio da se u prvom talasu odstrani intelekualna elita i uticajni Jermeni iz Istambula, među stradalim bili su: Grigor Zohrab književnik, pravnik i političar, kolona u kojoj je bio presretnuta je od pravojske i kamenovana do smrti, pesnici Danijel Varužan i Siamanto, književnici Eruhan i Tigran Čogurjan, kao i mnogi drugi. Paša je uspeo da izdejstvuje i privremeni zakon da važe nasilne deportacije i hapšenja za celokupnu teritoriju, sve pod izgovorom da se smanji opasnost da Jermeni ne napadnu Turke u mestima gde nisu većina. To da je najznačajniji faktor u genocidu svedoči i činjenica da je Talat bio na čelu ozloglašene jedinice Teškilat-i mahsusa, prepoznatljive po surovom postupanju prema civilima, sastavljene od bašibozuka(lopova,ubica). O kakvoj je jedinci reč najbolje je opisuju reči Vahid-paše komadanta III armije : ,,To su kasapi ljudske vrste”.
Što se tiče metoda egzekucije one su bile različite, u seoskim sredinama uglavnom se primenjivalo spaljivanje stanovništva kao najlakši metod uklanjanja tela žrtava. Procenjuje se da je oko 80.000 ljudi spaljeno. Najsmtonosniji su bili marševi kroz pustinje u Siriji do logora Deir ez-Zora, u kom je umrlo oko 150.000 hiljada. Ukupno je na tlu Turske bilo 25 logora.
Silovanje Jermenki, bez obzira na uzrast, bila je uobičajena pojava o čemu svedoči Karen Jepe, humanitarna radnica Društva naroda. Takođe i nemački konzul Rozler u Alepu beleži da su se dešavala masovna silovanja. Kao što nisu pošteđene žene tako nisu ni deca, o čijem stradanju postoje brojna svedočanstva.
Turska je pravdala zatiranje Jermena i time što su ih smatrali za nižu rasu od muslimanskog stanovništa. Zbog nehigijene u vojsci Turske javila se epidemija pegavog tifusa. Probne vakcine koje su proizvedene eksperimentalno su testirane na Jermenima. Takođe zabeleženi su i slučajevi trovanja gasom u parnim kupatilima. Zanimljivo je to da su tada najveći saveznici Tuske bili Nemci, iz tog razloga mnogi smatraju da su događaji iz 1915. godine bili uvertira za Holokaust u Drugom svetskom ratu. Tu tezu potvrđuju i Hitlerove reči da se više niko i ne seća uništenja Jermena, što je izjavio pred napad na Poljsku. Neadektvatna osuda počinjenog genocida iz 1915. godine dala je vetar u leđa ekstremistima širom sveta da na taj način rešavaju pitanje manjinskih naroda. Nemci su se suočili sa svojim nedelima, dok sa druge strane imamo Tursku koja uporno negira genocid. Čuveni turski pisac i nobelovac Orhan Pamuk iz tog razloga napušta Tursku, jer zbog mišljenja da je počinjen genocid biva okaraterisan kao neprijatelj države.
Operacija Nemezis – Jermenska osveta
Pojam zločin protiv čovečnosti javlja se 1915. godine. U predlogu zajedničke izjave vlada Francuske, Velike Britanije i Rusije označile su pokolj jermenskog naroda u Turskoj kao zločin protiv hrišćanstva i civilizacije i za njega proglasile odgovornim svakog člana otomanske vlade zajedno sa neposrednim izvršiocima. Francuski ministar spoljnih poslova Teofil Deklas pribojavao se da takva karakterizacija može da razljuti muslimansko stanovništvo u kolonijama u susedstvu Turske, pa daje predlog da se događaji iz 1915. godine nazovu zločin protiv čovečnosti i civilizacije. Nakon Prvog svetskog rata osuda za zločine nije bila adekvatna. Glavni organizatori uspeli su da pobegnu iz Turske bez bilo kakve ozbiljne posledice za svoje delovanje, dok se stradanje Jermena prećutkivalo. Turska je bila potrebna pobednicima iz rata kao saveznik u strahu od ekspanzije komunizma u Rusiji. Nakon genocida mnogobrojni Jermeni našli su se širom sveta u izbeglištvu. Kako su godine prolazile, a svetska javnost ostajala nema, javila se želja za osvetom.
Sagomon Telerijan i Šahan Natali
Tajna operacija Nemezis, dobila je ime po grčkom božanstvu odmazde i kažnjavanja po zasluzi. Iza operacija stajala je Jermenska revolucionarna federacija na čelu sa Šahan Natalijem i Armenom Garom. Doneta je odluka da se sastavi spisak od 200 lica koja su najodgovornija za genocid. Na prvom mestu i kao primarna meta našao se Talat-paša. Zadak da njegovu likvidaciju izvrši dobio je Sagomon Telirijan, čiji se otac, kao trgovac, nastanio u Valjevu, pa je i jermenski ,,Princip” deo svog života proveo u Srbiji. Atentator, po ugovorenom planu, nije bežao nakon ubistva, već je čekao policiju i predao se. Još jedan od ciljeva atentata bio je da se svetskoj javnosti predoči šta se desilo sa Jermenskim narodom. Sam Telerijan je izgubio 85 srodnika. Veliki broj svedoka davao je iskaze pred sudom o događajima iz 1915. godine. Na ovaj način javnost je konačno saznala razmere zločina i više se nije moglo ćutati o njima. Ugledni nemački pravnici stali su u odbranu Telerijana, takođe sudije nisu imale nedoumice i donele su oslobađajuću presudu. Tako su i opovrgnute Talatove reči koje je izrekao na pretnje stranog konzula da će snositi jednog dana posledice za svoja nedela, da nema pred kim da odgovara i da je uništio Jermene, da je za tri meseca obavio posao. Na sličan način okončao je život i blizak Talat-pašin saradnik Bahaedin Šakir, jedan od komadanata odreda smrti, koji je imao nadimak ,,kasapin iz Trapezunta”. Lokacija njegove smrti ista je kao i kod Talata – Berlin, samo što je tada pucao Avram Erganijan. U sklopu operacije ubijen je i Džemal-paša u Tiblisiju, koji je bio bitna karika komandnog lanca u sprovođenju genocida kao i Veliki vezir Said Halim-paša usmrćen u Rimu.
Ako ste radoznali i želite da se još više upoznate sa ovom temom predlažem neka dela iz književnosti i iz sveta filma. Prva knjiga na temu genocida izlazi 30-ih godina prošlog veka, koja je upoznala šire mase sa stradnjem Jermena – ,,40 dana Muse Daga” od Franca Verfela. Vilijam Sarojan, američki pisac jermenskog porekla u više dela govori o tragediji svojih zemljaka, a najpoznatije takvo delo jeste ,,Zovem se Aram”. Poznati glumac i pisac Erik Bogosian napisao je knjigu ,,Opracija Nemezis”. Ova tema je prisutna i u svetu kinematografije. Najskoriji film ,,The Promise” iz 2016. godine i nešto stariji francuski film iz 1991. godine ,,Mayrig” govore o ovom događaju. Takođe, jermensko-američki bend „System of a down“ posvetio je žrtvama genocida pesmu pod nazivom „Holy Mountains“. Sve ove kulturne tvorevine pokazuju da jermenska borba za pravdu i pokušaji dizanja svesti o njihovim stradnjima i dalje traju.
