Select Page
Najpoželjniji muškarac u Holivudu i njegova kratka istorija

Najpoželjniji muškarac u Holivudu i njegova kratka istorija


Svake godine, najveće zvezde iz sveta filma dolaze u Los Anđeles sa nadom da će baš njihov trud biti nagrađen „Akademijinom nagradom“, popularnim „Oskarom“, najprestižnijom nagradom u svetu kinematografije. Nagradom koja je prešla dug put od svog prvog dodeljivanja 1929. godine do sticanja današnjeg statusa najgledanije ceremonije dodele nagrada na svetu.

Sve je počelo samo par meseci pre Velike depresije. Luj B. Majer, producent, koosnivač  „Metro-Goldwyn Mayer“ studija i jedan od osnivača „Američke filmske akademije“, želeo je da objedinipet grana filmske industrije (glumce, režiju, scenariste, producente i scenografiju). Smatrao je da je najbolji način da kontroliše stvaraoce filma taj što će početi da im deli nagrade, te će se oni sami truditi da snimaju filmove koji su njemu po volji kako bi baš oni bili nagrađeni.

Prva dodela Oskara bila je prilično skromna. Održana je u hotelu „Ruzvelt“, u odabranom društvu od samo 270 ljudi koji su plaćali samo 5 dolara za ulazak na ceremoniju, pobednici su već tri meseca unapred bili poznati i nije bilo nikakvog radijskog prenosa. Tada se Oskar delio samo za pet osnovnih grana filmske industrije, a kasnije su dodavali razne grane, kao što su zvuk, kostimi, vizuelni efekti i drugi. Ceremonija je brzo sticala popularnost pa su 1942. godine morali da je „presele“ u „Graumanov kineski teatar“, a nakon toga je još nekoliko puta menjana lokacija održavanja, sve do 2002. godine, kada je premeštena u „Kodak teatar“, gde se i danas održava.

Sam dizajn statue prikazuje viteza koji drži krstaški mač i stoji na filmskoj rolni. Statua visoka oko 34 cm i teška nešto manje od 4 kg dizajn je Sedrika Gibsona, ali on ga nije nazavao Oskarom. Zapravo se ni ne zna pouzdano kako je dobio ovo ime iako postoji nekoliko različitih verzija priče.

1953. je održan prvi televizijski prenos ceremonije i od tada broj gledalaca neprestano raste. Sa skromnih 270 prisutnih na prvoj dodeli, došli smo do 43.000.000 gledalaca u 2014. godini i to samo u Sjedinjenim Američkim Državama, a kolika je popularnost ovog događaja govori i činjenica da cena za jednu reklamu za vreme ovog događaja iznosi i do 2.000.000 dolara. Nagrade su se dodeljivale čak i za vreme Drugog svetskog rata, s tim što su zbog manjka resursa, umesto od standardnog pozlaćenog britanijuma statue pravljene od gipsa, a po završetku rata, nagrađeni su mogli da zamene svoje gipsane Oskare za „prave“, jer su resursi ponovo postali dostupni.

U istoriji dugoj 92 godine, zabeležene su mnoge zanimljivosti i ostvareni  fascinantni rekordi koji i dan danas nisu oboreni. 

Prvi i ujedno jedini nemi film koji je dobio ovu prestižnu nagradu 1929. godine, zove se „Krila“, sa Klarom Bou u glavnoj ulozi.

Scena iz filma „Krila”


Najmlađa dobitnica ove nagrade je Tejtum O’Nil koja je imala samo 10 godina kada je nagrađena 1974. godine, a počasnu nagradu Američke filmske akademije dobila je i Šerli Templ1935. godine, kada je imala samo 5 godina.

„Ben-Hur“ (1959.) je bio najodlikovaniji film sve do 1998. godine, kada je njegov rekord izjednačio „Titanik“, a ovaj rekord je još jednom izjednačen 2003. godine od strane „Gospodara prstenova – Povratak kralja“.  Sva tri filma su dobila po 11 Oskara. „Gospodar prstenova – Povratka kralja“ je čak osvojio nagradu u svakoj kategoriji za koju je bio nominovan. Najodlikovanija žena je Idit Hed sa 8 nagrada, a najodlikovaniji muškarac je Volt Dizni sa neverovatne 22 nagrade. Prva afroamerikanka koja je dobila ovu prestižnu nagradu bila je Heti Mekdanijel, za sporednu ulogu u filmu „Prohujalo sa vihorom“, a najnominovanija glumica je Meril Strip, sa čak 13 nominacija. 

U određenim situacijama dodeljivane su i „specijalne“ verzije Oskara. Takav slučaj je bio sa Diznijevim Oskarom za „Snežanu i sedam patuljaka“, kada mu je umesto standardnog dodeljen jedan veliki i sedam malih Oskara.

Šerli Templ predaje Dizniju njegovu specijalnu nagradu

​Ove godine, kao i do sada, nominovani će biti svrstani u 24 kategorije, a u noći između 25. i 26. aprila nečiji snovi će biti ostvareni i godine njihovog truda biće nagrađene. 

Kao i uvek, najzanimljivije kategorije su za najbolji film, najboljeg glumca i glumicu, kao i najbolju režiju. Film „Mank“, Dejvida Finčera je ove godine nominovan u najviše kategorija, njih 10, a prate ga filmovi sa po šest nominacija, među kojima su film Otac, Zemlja nomada, Suđenje čikaškoj sedmorici, Minari, Zvuk metala i Juda i Crni Mesija.

Piše: Srđan Martić

Dan kada je fudbal umro

Dan kada je fudbal umro


Romantika je nešto što u modernom fudbalu svakog dana sve više nedostaje. Polako prolaze dani kada će jedan Alan Širer odbiti velikog ser Aleksa Fergusona, kako bi igrao za klub koji voli od detinjstva, klub čiji je dres sanjao da će nositi, iako je znao da tamo nikad neće osvojiti tituli. Sve je manje ikona poput Totija, Maldinija, Skolsa ili Džerarda, koji su svoj život posvetili jednom klubu, a ne otrčali za milionima koje su mogli da uzmu.

Svake godine se povećava abnormalna količina prljavog novca koja se ulaže u fudbal kako bi se oprao i stvara tržište gde se više ni najprosečniji igrač ne može kupiti za ispod 50 miliona eura. Godinu za godinom fudbalu se oduzima duša, ali 18.4.2021. je datum kada je ovaj sport i zvanično izgubio svaki smisao.

Najveći evropski timovi, njih 12, iz Engleske, Španije i Italije objavilo je da izlaze iz Lige šampiona i nacionalnih liga osnivajući svoju ,,Superligu’’ iz koje neće moći da ispadnu, a kasnije će se jos 8 timova pridružiti. Ako izuzmemo sve ostale probleme, sam format lige je problematičan na toliko nivoa. Biće napravljene dve konferencije od po 10 timova iz koje će prva 3 kvalifikovati za plej-of, a 4. i 5. će igrati dodatnu rundu plej-ofa kako bi se kvalifikovali za četvrtfinale i nokaut fazu. 

U prevodu dolazi do ,,amerikanizacije” fudbala gde će samo najimućniji moći da igraju na najvećem nivou, dok za sve ostale nema mesta. Još jedan detalj je da svaki tim koj pristupi ovom takmičenju dobija preko 300 miliona eura.

Čar fudbala je upravo u tome da jedan Lester koji je 2009. godine igrao treću ligu došao do titule 2016. godine. Jeste da su takvi slučajevi veoma retki, ali ovakvim potezom, apsolutno dolazi do ubistva takmičarskog duha. Svako mora da ima pravo da sanja da će jednog dana doći do vrha svojim radom, trudom i zato što je bolji od konkurencije, a ne zato što je kupio svoje mesto među gigantima. Malo njih taj san i ostvari, ali ako se ovo nastavi taj san zauvek umire.

Oduzeti Mersisajd derbi navijačima koji žive za tu utakmicu preko 100 godina je običan zločin. Istorija i tradicija će biti izbrisana samo zarad još većeg ekonomskog profita malog broja bogatih ljudi.

Draž utakmica Lige šampiona jeste u tome što se ne igraju često, a ako Barselona i Juventus budu igrali jedni protiv drugih svake godine po 5 puta, jednostavno izgubi se posebnost koju takvi legendarni dueli imaju.

Sport koji je nastao kao zabava radničke klase u kojem je svako mogao da uživa zvanično je postao sve ono što nikada nije trebalo da bude.

Piše : Marko Palajić

Evropski talas

Evropski talas


NBA liga, najjača košarkaška liga na svijetu, mjesto je gdje, do ne tako davno, evropski košarkaši nisu bili prepoznati kao dovoljno kvalitetni za najviši nivo. Naime, socijalističke zemlje Istočne Evrope, prvenstveno Jugoslavija i Litvanija kao dio SSSR-a, koje su uz SAD bile najveći rasadnici košarkaškog talenta nisu dozvoljavale svojim državljanima da se oprobaju protiv najvećih svjetskih zvijezda. Uz to NBA nije bila onakva kakvu je danas znamo sve do sredine 80-ih godina prošlog vijeka, kada kreće njena ogromna popularizacija i komercijalizacija. Do zaokreta dolaz pred kraj Hladnog rata, a najviše zbog zlata Sovjetskog saveza na Olimpijskim igrama 1988. godine, kada su otvorena vrata lige najboljim evropskim košarkašima.

Sledećih godina počinje takozvani „prvi talas“ košarkaša iz Evrope, u NBA stižu Dino Rađa, Žarko Paspalj, Arvidas Sabonis, Šarunas Marčulionis i drugi, predvođeni Draženom Petrovićem, tada jednim od najboljih košarkaša u Evropi, i Vladetom Divcem, jednim od najtalentovanijih. Oni su pokazali put novim generacijama kao i upravljačkim strukturama klubova u NBA, da uprkos jezičkoj barijeri, kulturnom šoku, kao i daljini porodice i zemlje, mogu da doprinesu kvalitetu košarke i da se takmiče sa najboljima. Sledećih 10 godina Evropa je davala NBA ligi svoje najbolje. Peđa Stojaković, Toni Kukoč, Dirk Novicki, Toni Parker, PauGasol osvajali su kao ključni djelovi svojih ekipa, kako individualne nagrade tako i onu najbitniju, titulu šampiona. Ova grupa je utabala stazu današnjim zvijezdama i umnogome im olakšala dolazak, jer su razbili američki stereotipe da su Evropljani fizički nedorasli najvišem nivou i nedovoljno atraktivni. U NBA je na prelazu u novi milenijum igralo 30 košarkaša koji nisu Amerikanci, danas gledamo 110 košarkaša iz preko 40 zemalja. Gledamo Nikolu Jokića kako dominira pod obručima, zabavlja gledaoce spektakularnim asistencijama i bori se za titulu najboljeg košarkaša (MVP), Luku Dončića kako oduševljava, uz statistiku bolju od legendi sporta sa svoje 22 godine, Nikolu Vučevića kako obara rekorde koje su postavili Šakil O’Nil i Dvajt Hauard, i kako učestvuju na smotri najvećih zvijezda, popularnom All-Staru.

Kroz 30 godina, od reputacije osrednjih košarkaša, koji su za sporedne uloge, došli smo do najvećih zvijezda i nosilaca svojih ekipa, koji obaraju rekorde, uz nove nade kojih je sve više i koje imaju gotovo savršene uzore na koje mogu da se ugledaju.

Piše : Danilo Vukčević

Studiranje u inostranstvu za vreme pandemije

Studiranje u inostranstvu za vreme pandemije


Studiranje u inostranstvu sa sobom nosi mnogo više od prilagođavanja novom sistemu studija. U septembru 2020, pripreme za predavanja na masteru koji sam izabrala pohađati u Madridu na Univerzitetu Kamilo Hose Sela, bile su mi poslednja briga kad je bio u pitanju put na godinu dana ovim povodom. Glava mi je bila puna pitanja – Šta ako? I svako se završavalo sa – Šta ako ja nisam spremna za ovo? I da li je ovo zaista najbolji momenat za ovakav put, u sred globalne pandemije. U sred nepoznatog, ako mene pitate. Sa druge strane, zakoračiti izvan zone komfora je uvek propraćeno ovakvim nedoumicama. Da li smo ikada uopšte sigurni u to koliko smo spremni? Da li je ikada pravi trenutak za velike promene, jer „pandemija” može imati i drugi oblik izgovora.

Između zagrljaja rastanka, svakog „srećan put”, „čuvaj se” i „uživaj“ uspela sam da se nateram da odbacim svaki od potencijalnih izgovora i svesno izabrala stav sa kojim ću sleteti – iskoristi maksimalno priliku koja ti je data. Kući se uvek možeš vratiti. Početi ponovo, predomisliti se, nije odlika slabih ljudi i volela bih da svako ko se odluči na sličan korak ima tako nešto na umu.

U Madrid sam došla sama, 11. oktobra 2020.godine. Nisam bila deo nijednog programa prilikom apliciranja na studije, dobro sam se informisala samostalno, odlučila šta želim, odradila intervjue i poslala dokumenta. Diplomirani sam filolog, profesor španskog jezika i književnosti i moj izbor ovog grada i master studija „Odnosi s javnošću, protokol i organizacija događaja” su proizvod mojih ličnih interesovanja i svih znanja koje sam stekla na Filološkom fakultetu u Beogradu između 2015. i 2019. godine. Pet meseci nakon dolaska u Madrid, tokom drugog semestra i 96 sati prakse rada u jednoj španskoj firmi, nakon svih položenih ispita i u sred priprema master rada, osećam kao da mi fali vremena. Shvatam da žurim da upijem sve što ovaj grad, nova poznastva, iskustva i moj novi Univerzitet imaju da mi pruže. Prilagoditi se novom sistemu studija, u mom slučaju na španskom jeziku, se zaista ispostavilo kao najmanji problem. Na svojoj koži sam osetila da nije mit da se srpski studenti dobro snalaze u ovakvim situacijama. Radne navike, opšta kultura pojedinca i znanja koja nam pruža naš Univerzitet su i više nego dobra osnova da uz mnogo upornosti postignemo izuzetne rezultate i van naše zemlje. 

Van granica naše zemlje i van granica moje zone komfora, ja sam se susrela sa neverovatnom primenom teorije na praktičnim projektima, još boljom organizacijom silabusa predmeta, ozbiljnom konkurencijom i profesorima kojima je posao strast. U pristupu predavanjima i realizaciji istih sam jasno videla cilj spremanja studenata za početak poslovne karijere. Čula sam i učestvovala u diskusijama koje prevazilaze zidove učionice. Osetila sam da živim, da učim, a ne samo pamtim, da napredujem i da trijumfujem na polju ličnog razvoja. Zadovoljstvo koje ovakvi osećaji pružaju se teško može opisati rečima, a vrednost koju nose je neprocenjiva. 

Verujem da je čisto informativno pričati o ovakvom iskustvu gotovo nemoguće i za mene nema smisla, jer se danas na internetu može naći sve takve prirode. 

Izdvojila bih jednu stvar koju sam naučila o komunikaciji za ovih pet meseci, a to je da se ljudi uvek više sećaju osećanja koje si izazvao u njima nego onoga što si im verbalno ili neverbalno rekao. Svako ko je izdvojio vreme da pročita ove moje reči se nadam da je inspirisan dovoljno da pređe svoje granice i da može da oseti barem delić energije koju šaljem sa Iberijskog poluostrva. Zato, srećan put, čuvaj se i uživaj.

Gde god pošli, pred kakvim god se promenama, nedoumicama, velikim odlukama ili izazovima našli verujte da ste spremni i iskoristite maksimalno priliku koja vam je data. 

Piše: Tijana Vrećo

Purple Haze

Purple Haze


Šezdesetih godina prošlog veka odigrala se velika kulturološka revolucija. Ona je pokrenuta kao izraz nezadovoljstva društva dešavanjima na međunarodnoj sceni i željom ljudi širom sveta za mirom i blagostanjem. Ova decenija je mnogo uticala na muzičku scenu i ključna je za pravac u kome se kreće moderna muzika. Mnoge talentovane ličnosti iz različitih umetničkih pravaca su u ovom periodu došle do izražaja, ali jedan muzičar spada među najzaslužnije ljude za razvitak žanrova kao što su bluz, rok i psihodelija, u kojima gitara i uopšte melodičnost najviše dolaze do izražaja.

Džimi Hendriks, pravo ime Džoni Alen Hendriks a kasnije preimenovan u Džejms Maršal Hendriks, rođen je 27. novembra 1942. godine u gradu Sijetl u Sjedinjenim Američkim Državama. Bio je muzičar, pevač i tekstopisac. Poznat je kao jedan od najboljih i najuticajnijih gitarista ikada, čak i pored toga što mu je vrhunac slave trajao svega nekoliko godina.

Leta 1958. godine Džimi dobija svoju prvu gitaru (akustičnu), koju je njegov otac kupio za 5 dolara od svog prijatelja. Nedugo zatim, pridružuje se svom prvom bendu po imenu „The Velvetones”. Tri meseca posle, Džimi napušta grupu da bi ostvario svoje lične ideje i interese. Sledećeg leta od oca dobija svoju prvu električnu gitaru (Supro Ozark 1560s) koju svira u svom sledećem bendu „The Rocking Kings”.

(Supro Ozark 1560s, prva električna gitara Hendriksa)

Godine 1961. Hendriks biva regrutovan u vojsci Sjedinjenih Američkih Država, ali posle povrede, koju je zadobio skakanjem padobranom, razrešen je dužnosti. Posle toga počinje da radi kao studijski gitarista pod imenom Džimi Džejms. Do kraja 1965. godine svirao je sa raznim muzičarima poput Tine Tarner, Sema Kuka, Litl Ričarda i slično.

U maju 1966. godine, nakon njegovih svirki u Njujorku, Kit Ričards, čuveni gitarista legendarnog benda „The Rolling Stones” upoznaje Džimija i  upućuje ga na čoveka po imenu Brajan „Čez” Čendler, basistu popularnog benda „The Animals”, koji je napuštao bend radi bavljenja menadžerskim i producentskim poslovima. Nakon toga, Hendriks dolazi u London gde počinje saradnju sa Čendlerom i bivšim menadžerom benda „The Animals” po imenu Majkl Džefri. Po njegovom dolasku u London, Brajan Čendler počinje potragu za članovima benda u kojem bi najistaknutiji član i najveća zvezda bio upravo Hendriks. Bendu se pridružuju Noel Reding na bas gitari i Mič Mičel na bubnjevima, i tako nastaje bend po imenu „Jimi Hendrix Experience” koji označava eru najprepoznatljivijeg dela Hendriksove karijere.

(Jimi Hendrix Experience, levo: Noel Redding, sredina: Jimi Hendrix, desno: Mitch Mitchell)

Vrhunac slave Hendriks je dostigao sa pomenutim bendom. Svirali su po festivalima i koncertima širom sveta i svojim zvukom oduševljavali mase. Bili su jedan od pokretača čitave generacije u borbi za mir i ljudska prava, zbog čega je Hendriks došao u vezu sa političkom organizacijom „Black Panther Party” koja se borila za prava afro-amerikanaca, na čemu mu je zamerila američka vlada kao i CIA. Bend „Jimi Hendrix Experience” je izdao tri studijska albuma: „Are You Experienced” (1967), „Axis: Bold as Love” (1967) i „Electric Ladyland” (1968).

Hendriks je sa svojim bendom doživeo bum na svetskoj sceni. Oni su publici pružili nešto novo, što u to vreme nije moglo lako ni da se zamisli. Stilski je njihova svirka bila drugačija od ostalih bluz i rok bendova po tome što su imali tvrđi ton sa više distorzije i što su neretko menjali ritam tokom pesme, a akcenat je bio na instrumentalnom delu, najviše na gitari, što je rezultiralo dugačkim i zahtevnim solo deonicama, gde je Hendriks, gurajući granice svoje sviračke tehnike i tehnike instrumenta do ekstrema, najviše pokazivao svoj neprikosnoveni talenat.

1969. godine bend je prestao da postoji usled neslaganja članova koji su zatim otišli svojim putem. Hendriks posle toga nastavlja karijeru kao frontmen benda koji je nazvao „Gypsy Sun and Rainbows”, skraćeno „Band of Gypsys’”. Sa tom grupom je nastupao na čuvenom festivalu Vudstok pred masom između 30 i 40 hiljada ljudi. O tom čuvenom nastupu se i dan danas priča, a Hendriksovo izvođenje himne Sjedinjenih Američkih Država se smatra jednim od najboljih momenata koji je definisao šezdesete kao deceniju.

Kao mlad čovek koji traga za svojim mestom u svetu, pokušavajući da pronađe sebe, Džimi je vodio buran život, što ga je nažalost sustiglo 18. septembra 1970. godine. Usled boravka u hotelu u Londonu, njegova tadašnja devojka Monika Daneman je u jednom momentu, nakon što su legli na spavanje, primetila da Džimi otežano diše, da je u nesvesti i da ne reaguje na njene pokušaje da ga probudi. Nakon što je zvala hitnu pomoć, odvezli su ga u bolnicu gde je proglašen datum njegove smrti. Uzrok smrti je bio preterana upotreba alkohola i tableta za spavanje, međutim mnogo detalja povodom ovog nemilog događaja i dalje nije razjašnjeno, pa se među brojnim fanovima, pa čak i Hendriksovim poznanicima, javljaju razne teorije o razlozima i načinima njegove smrti. Sumnja se da je zbog njegove povezanosti sa političkom organizacijom „Black Panther Party”, u njegovu smrt bila umešana CIA, za koju je poznato da je u to vreme delovala na tlu Sjedinjenih Američkih Država s ciljem održavanja pozicije moći i kontrole ličnosti koje su imale uticaj na mase. S obzirom na to da je imao 27 godina kada je preminuo, Hendriks se navodi kao jedan od brojnih slučajeva smrti umetnika koji su preminuli u tim godinama, ovaj čuveni i jako neobičan fenomen se zove „Klub 27”.

Džimi Hendriks je kao veliki umetnik i virtuoz na gitari, definitivno jedan od najuticajnijih muzičara modernog doba. Postavio je standarde modernog sviranja gitare koji se i dalje prate, stvarao dela koja se i dalje slušaju sa puno entuzijazma i više od 50 godina nakon smrti, svaki dan stiče nove obožavaoce. Odrekao se mnogo toga za umetnost i slobodu, ali nam je mnogo toga i podario a to ne smemo zaboraviti.

Ovo je samo deo čitave priče koja je propraćena brojnim člancima po internetu i dokumentarnim filmovima, pa ukoliko vas više zanima, možete detaljnije istražiti život i delo Džimija Hendriksa.

Preporučio bih nekoliko pesama kako bi stekli utisak o njegovom izvanrednom stvaralaštvu koje ne ostavlja ravnodušnim:

The Jimi Hendrix Experience – All Along The Watchtower
The Jimi Hendrix Experience – Voodoo Child
The Jimi Hendrix Experience – Purple Haze
The Jimi Hendrix Experience – Foxey Lady
The Jimi Hendrix Experience – Hey Joe

Piše: Đorđe Petrović