Select Page
Evropski talas

Evropski talas


NBA liga, najjača košarkaška liga na svijetu, mjesto je gdje, do ne tako davno, evropski košarkaši nisu bili prepoznati kao dovoljno kvalitetni za najviši nivo. Naime, socijalističke zemlje Istočne Evrope, prvenstveno Jugoslavija i Litvanija kao dio SSSR-a, koje su uz SAD bile najveći rasadnici košarkaškog talenta nisu dozvoljavale svojim državljanima da se oprobaju protiv najvećih svjetskih zvijezda. Uz to NBA nije bila onakva kakvu je danas znamo sve do sredine 80-ih godina prošlog vijeka, kada kreće njena ogromna popularizacija i komercijalizacija. Do zaokreta dolaz pred kraj Hladnog rata, a najviše zbog zlata Sovjetskog saveza na Olimpijskim igrama 1988. godine, kada su otvorena vrata lige najboljim evropskim košarkašima.

Sledećih godina počinje takozvani „prvi talas“ košarkaša iz Evrope, u NBA stižu Dino Rađa, Žarko Paspalj, Arvidas Sabonis, Šarunas Marčulionis i drugi, predvođeni Draženom Petrovićem, tada jednim od najboljih košarkaša u Evropi, i Vladetom Divcem, jednim od najtalentovanijih. Oni su pokazali put novim generacijama kao i upravljačkim strukturama klubova u NBA, da uprkos jezičkoj barijeri, kulturnom šoku, kao i daljini porodice i zemlje, mogu da doprinesu kvalitetu košarke i da se takmiče sa najboljima. Sledećih 10 godina Evropa je davala NBA ligi svoje najbolje. Peđa Stojaković, Toni Kukoč, Dirk Novicki, Toni Parker, PauGasol osvajali su kao ključni djelovi svojih ekipa, kako individualne nagrade tako i onu najbitniju, titulu šampiona. Ova grupa je utabala stazu današnjim zvijezdama i umnogome im olakšala dolazak, jer su razbili američki stereotipe da su Evropljani fizički nedorasli najvišem nivou i nedovoljno atraktivni. U NBA je na prelazu u novi milenijum igralo 30 košarkaša koji nisu Amerikanci, danas gledamo 110 košarkaša iz preko 40 zemalja. Gledamo Nikolu Jokića kako dominira pod obručima, zabavlja gledaoce spektakularnim asistencijama i bori se za titulu najboljeg košarkaša (MVP), Luku Dončića kako oduševljava, uz statistiku bolju od legendi sporta sa svoje 22 godine, Nikolu Vučevića kako obara rekorde koje su postavili Šakil O’Nil i Dvajt Hauard, i kako učestvuju na smotri najvećih zvijezda, popularnom All-Staru.

Kroz 30 godina, od reputacije osrednjih košarkaša, koji su za sporedne uloge, došli smo do najvećih zvijezda i nosilaca svojih ekipa, koji obaraju rekorde, uz nove nade kojih je sve više i koje imaju gotovo savršene uzore na koje mogu da se ugledaju.

Piše : Danilo Vukčević

Studiranje u inostranstvu za vreme pandemije

Studiranje u inostranstvu za vreme pandemije


Studiranje u inostranstvu sa sobom nosi mnogo više od prilagođavanja novom sistemu studija. U septembru 2020, pripreme za predavanja na masteru koji sam izabrala pohađati u Madridu na Univerzitetu Kamilo Hose Sela, bile su mi poslednja briga kad je bio u pitanju put na godinu dana ovim povodom. Glava mi je bila puna pitanja – Šta ako? I svako se završavalo sa – Šta ako ja nisam spremna za ovo? I da li je ovo zaista najbolji momenat za ovakav put, u sred globalne pandemije. U sred nepoznatog, ako mene pitate. Sa druge strane, zakoračiti izvan zone komfora je uvek propraćeno ovakvim nedoumicama. Da li smo ikada uopšte sigurni u to koliko smo spremni? Da li je ikada pravi trenutak za velike promene, jer „pandemija” može imati i drugi oblik izgovora.

Između zagrljaja rastanka, svakog „srećan put”, „čuvaj se” i „uživaj“ uspela sam da se nateram da odbacim svaki od potencijalnih izgovora i svesno izabrala stav sa kojim ću sleteti – iskoristi maksimalno priliku koja ti je data. Kući se uvek možeš vratiti. Početi ponovo, predomisliti se, nije odlika slabih ljudi i volela bih da svako ko se odluči na sličan korak ima tako nešto na umu.

U Madrid sam došla sama, 11. oktobra 2020.godine. Nisam bila deo nijednog programa prilikom apliciranja na studije, dobro sam se informisala samostalno, odlučila šta želim, odradila intervjue i poslala dokumenta. Diplomirani sam filolog, profesor španskog jezika i književnosti i moj izbor ovog grada i master studija „Odnosi s javnošću, protokol i organizacija događaja” su proizvod mojih ličnih interesovanja i svih znanja koje sam stekla na Filološkom fakultetu u Beogradu između 2015. i 2019. godine. Pet meseci nakon dolaska u Madrid, tokom drugog semestra i 96 sati prakse rada u jednoj španskoj firmi, nakon svih položenih ispita i u sred priprema master rada, osećam kao da mi fali vremena. Shvatam da žurim da upijem sve što ovaj grad, nova poznastva, iskustva i moj novi Univerzitet imaju da mi pruže. Prilagoditi se novom sistemu studija, u mom slučaju na španskom jeziku, se zaista ispostavilo kao najmanji problem. Na svojoj koži sam osetila da nije mit da se srpski studenti dobro snalaze u ovakvim situacijama. Radne navike, opšta kultura pojedinca i znanja koja nam pruža naš Univerzitet su i više nego dobra osnova da uz mnogo upornosti postignemo izuzetne rezultate i van naše zemlje. 

Van granica naše zemlje i van granica moje zone komfora, ja sam se susrela sa neverovatnom primenom teorije na praktičnim projektima, još boljom organizacijom silabusa predmeta, ozbiljnom konkurencijom i profesorima kojima je posao strast. U pristupu predavanjima i realizaciji istih sam jasno videla cilj spremanja studenata za početak poslovne karijere. Čula sam i učestvovala u diskusijama koje prevazilaze zidove učionice. Osetila sam da živim, da učim, a ne samo pamtim, da napredujem i da trijumfujem na polju ličnog razvoja. Zadovoljstvo koje ovakvi osećaji pružaju se teško može opisati rečima, a vrednost koju nose je neprocenjiva. 

Verujem da je čisto informativno pričati o ovakvom iskustvu gotovo nemoguće i za mene nema smisla, jer se danas na internetu može naći sve takve prirode. 

Izdvojila bih jednu stvar koju sam naučila o komunikaciji za ovih pet meseci, a to je da se ljudi uvek više sećaju osećanja koje si izazvao u njima nego onoga što si im verbalno ili neverbalno rekao. Svako ko je izdvojio vreme da pročita ove moje reči se nadam da je inspirisan dovoljno da pređe svoje granice i da može da oseti barem delić energije koju šaljem sa Iberijskog poluostrva. Zato, srećan put, čuvaj se i uživaj.

Gde god pošli, pred kakvim god se promenama, nedoumicama, velikim odlukama ili izazovima našli verujte da ste spremni i iskoristite maksimalno priliku koja vam je data. 

Piše: Tijana Vrećo

Purple Haze

Purple Haze


Šezdesetih godina prošlog veka odigrala se velika kulturološka revolucija. Ona je pokrenuta kao izraz nezadovoljstva društva dešavanjima na međunarodnoj sceni i željom ljudi širom sveta za mirom i blagostanjem. Ova decenija je mnogo uticala na muzičku scenu i ključna je za pravac u kome se kreće moderna muzika. Mnoge talentovane ličnosti iz različitih umetničkih pravaca su u ovom periodu došle do izražaja, ali jedan muzičar spada među najzaslužnije ljude za razvitak žanrova kao što su bluz, rok i psihodelija, u kojima gitara i uopšte melodičnost najviše dolaze do izražaja.

Džimi Hendriks, pravo ime Džoni Alen Hendriks a kasnije preimenovan u Džejms Maršal Hendriks, rođen je 27. novembra 1942. godine u gradu Sijetl u Sjedinjenim Američkim Državama. Bio je muzičar, pevač i tekstopisac. Poznat je kao jedan od najboljih i najuticajnijih gitarista ikada, čak i pored toga što mu je vrhunac slave trajao svega nekoliko godina.

Leta 1958. godine Džimi dobija svoju prvu gitaru (akustičnu), koju je njegov otac kupio za 5 dolara od svog prijatelja. Nedugo zatim, pridružuje se svom prvom bendu po imenu „The Velvetones”. Tri meseca posle, Džimi napušta grupu da bi ostvario svoje lične ideje i interese. Sledećeg leta od oca dobija svoju prvu električnu gitaru (Supro Ozark 1560s) koju svira u svom sledećem bendu „The Rocking Kings”.

(Supro Ozark 1560s, prva električna gitara Hendriksa)

Godine 1961. Hendriks biva regrutovan u vojsci Sjedinjenih Američkih Država, ali posle povrede, koju je zadobio skakanjem padobranom, razrešen je dužnosti. Posle toga počinje da radi kao studijski gitarista pod imenom Džimi Džejms. Do kraja 1965. godine svirao je sa raznim muzičarima poput Tine Tarner, Sema Kuka, Litl Ričarda i slično.

U maju 1966. godine, nakon njegovih svirki u Njujorku, Kit Ričards, čuveni gitarista legendarnog benda „The Rolling Stones” upoznaje Džimija i  upućuje ga na čoveka po imenu Brajan „Čez” Čendler, basistu popularnog benda „The Animals”, koji je napuštao bend radi bavljenja menadžerskim i producentskim poslovima. Nakon toga, Hendriks dolazi u London gde počinje saradnju sa Čendlerom i bivšim menadžerom benda „The Animals” po imenu Majkl Džefri. Po njegovom dolasku u London, Brajan Čendler počinje potragu za članovima benda u kojem bi najistaknutiji član i najveća zvezda bio upravo Hendriks. Bendu se pridružuju Noel Reding na bas gitari i Mič Mičel na bubnjevima, i tako nastaje bend po imenu „Jimi Hendrix Experience” koji označava eru najprepoznatljivijeg dela Hendriksove karijere.

(Jimi Hendrix Experience, levo: Noel Redding, sredina: Jimi Hendrix, desno: Mitch Mitchell)

Vrhunac slave Hendriks je dostigao sa pomenutim bendom. Svirali su po festivalima i koncertima širom sveta i svojim zvukom oduševljavali mase. Bili su jedan od pokretača čitave generacije u borbi za mir i ljudska prava, zbog čega je Hendriks došao u vezu sa političkom organizacijom „Black Panther Party” koja se borila za prava afro-amerikanaca, na čemu mu je zamerila američka vlada kao i CIA. Bend „Jimi Hendrix Experience” je izdao tri studijska albuma: „Are You Experienced” (1967), „Axis: Bold as Love” (1967) i „Electric Ladyland” (1968).

Hendriks je sa svojim bendom doživeo bum na svetskoj sceni. Oni su publici pružili nešto novo, što u to vreme nije moglo lako ni da se zamisli. Stilski je njihova svirka bila drugačija od ostalih bluz i rok bendova po tome što su imali tvrđi ton sa više distorzije i što su neretko menjali ritam tokom pesme, a akcenat je bio na instrumentalnom delu, najviše na gitari, što je rezultiralo dugačkim i zahtevnim solo deonicama, gde je Hendriks, gurajući granice svoje sviračke tehnike i tehnike instrumenta do ekstrema, najviše pokazivao svoj neprikosnoveni talenat.

1969. godine bend je prestao da postoji usled neslaganja članova koji su zatim otišli svojim putem. Hendriks posle toga nastavlja karijeru kao frontmen benda koji je nazvao „Gypsy Sun and Rainbows”, skraćeno „Band of Gypsys’”. Sa tom grupom je nastupao na čuvenom festivalu Vudstok pred masom između 30 i 40 hiljada ljudi. O tom čuvenom nastupu se i dan danas priča, a Hendriksovo izvođenje himne Sjedinjenih Američkih Država se smatra jednim od najboljih momenata koji je definisao šezdesete kao deceniju.

Kao mlad čovek koji traga za svojim mestom u svetu, pokušavajući da pronađe sebe, Džimi je vodio buran život, što ga je nažalost sustiglo 18. septembra 1970. godine. Usled boravka u hotelu u Londonu, njegova tadašnja devojka Monika Daneman je u jednom momentu, nakon što su legli na spavanje, primetila da Džimi otežano diše, da je u nesvesti i da ne reaguje na njene pokušaje da ga probudi. Nakon što je zvala hitnu pomoć, odvezli su ga u bolnicu gde je proglašen datum njegove smrti. Uzrok smrti je bio preterana upotreba alkohola i tableta za spavanje, međutim mnogo detalja povodom ovog nemilog događaja i dalje nije razjašnjeno, pa se među brojnim fanovima, pa čak i Hendriksovim poznanicima, javljaju razne teorije o razlozima i načinima njegove smrti. Sumnja se da je zbog njegove povezanosti sa političkom organizacijom „Black Panther Party”, u njegovu smrt bila umešana CIA, za koju je poznato da je u to vreme delovala na tlu Sjedinjenih Američkih Država s ciljem održavanja pozicije moći i kontrole ličnosti koje su imale uticaj na mase. S obzirom na to da je imao 27 godina kada je preminuo, Hendriks se navodi kao jedan od brojnih slučajeva smrti umetnika koji su preminuli u tim godinama, ovaj čuveni i jako neobičan fenomen se zove „Klub 27”.

Džimi Hendriks je kao veliki umetnik i virtuoz na gitari, definitivno jedan od najuticajnijih muzičara modernog doba. Postavio je standarde modernog sviranja gitare koji se i dalje prate, stvarao dela koja se i dalje slušaju sa puno entuzijazma i više od 50 godina nakon smrti, svaki dan stiče nove obožavaoce. Odrekao se mnogo toga za umetnost i slobodu, ali nam je mnogo toga i podario a to ne smemo zaboraviti.

Ovo je samo deo čitave priče koja je propraćena brojnim člancima po internetu i dokumentarnim filmovima, pa ukoliko vas više zanima, možete detaljnije istražiti život i delo Džimija Hendriksa.

Preporučio bih nekoliko pesama kako bi stekli utisak o njegovom izvanrednom stvaralaštvu koje ne ostavlja ravnodušnim:

The Jimi Hendrix Experience – All Along The Watchtower
The Jimi Hendrix Experience – Voodoo Child
The Jimi Hendrix Experience – Purple Haze
The Jimi Hendrix Experience – Foxey Lady
The Jimi Hendrix Experience – Hey Joe

Piše: Đorđe Petrović

Viva la vida

Viva la vida


„Uopšte nisam razmišljala o slikarstvu do 1926, kad sam ležala u krevetu zbog saobraćajne nesreće”, govorila je iskreno Frida Kalo, ne osećajući potrebu da izmišlja priče o sebi kao genijalnom detetu slikaru.

Rođena u Kojoakanu 1907. godine, bila je buntovna devojčica zanesena fudbalom, plivanjem, boksom i rvanjem. Dečija paraliza u šestoj godini umnogome je odredila njen odnos prema drugima i sebi, a ponajviše zbog toga što je prošla faze od naglašene introvertnosti do preterane eksponiranosti. Zaljubljena u knjige, ali ipak ne vrhunski đak, ispoljavala je interesovanje za književnost i likovnu umetnost, ali možda više od svega za ljude. Imala je čvrst stav o tome da ne želi da sluša časove koje drže nepripremljeni i nezanimljivi profesori. Pohađajući Pripremnu školu, predmet njene opčinjenosti, kao i inspiracija za mnoge nestašluke postao je čuveni slikar Dijego Rivera, u kojeg se zaljubljuje, a sa kojim kasnije i stupa u brak, uprkos velikoj razlici u godinama i protivljenju roditelja.

Frida i Diego Rivera

Tramvajska nesreća koja joj izaziva tešku povredu kičmenog stuba i nakon koje je jedva preživela, menja njen život iz korena, pa umesto studija medicine, počinje da slika. Izuzetno lično je shvatala događaje u svom životu i zbog toga njene slike postaju odraz radosti, bola i tuge. Iako su je mnogi kritičari svrstavali među nadrealiste, nije bila saglasna, jer je nadrealizam smatrala dekadentnom manifestacijom buržoaske umetnosti, a svojim slikama je želela da da doprinos borbi ljudi za mir i slobodu, slikajući sopstvenu stvarnost, a ne snove. Ipak, mnogo više joj je značilo da ljudi u njoj prepoznaju izuzetnu osobu, a ne slikarku. U školi slikanja i vajanja La Esmeralda, podučavala je studente podstičući ih da razvijaju talenat u skladu sa sopstvenim karakterom, da neprestano rade, da imaju izuzetnu samodisciplinu, a pre svega osećaju ljubav prema slikarstvu. Svoje ideje im nije nametala.

Bolnica Henri Ford

Uživala je u tome da bude okružena ljudima, pa je tako u javnosti uvek bila snažna i vesela, zračeći vedrinom, dobrotom i duhovitošću. Tradicionalnim nošnjama, cvećem, šarenim ešarpama i nakitom isticala je svoju lepotu i jedinstvenost. Veoma brzo postaje poznata ličnost.

Viva la vida

Brak sa Riverom, ispunjen čestim neverstvima, bio je njena najveća sreća i nesreća. Način na koji se nosila sa nedaćama bio je humor, pa je tako smatrala da je vrlina kad se čovek smeje, kad izlazi iz svojih okvira i kad je veseo. Uprkos pogoršanju zdravstvenog stanja, oglušila se o savet lekara i 1954. godine učestovala na protestu komunista, srećna što je njeno prisustvo veoma značilo drugim demonstrantima. Međutim, njeno telo nije uspevalo još dugo da se opire bolesti, pa je iste godine preminula usled embolije pluća. Svoju poslednju sliku nazvala je Viva la Vida, prikazujući na njoj istovremeno neminovan kraj i punoću života.

Piše: Vladana Nikolić

                                                                                  
Radio našeg vremena

Radio našeg vremena


Jedan od najboljih načina da ispunite svoje vrijeme danas je slušanjem podkasta. U proteklih par godina a posebno u posljednjih godinu dana ovo je platforma sa ubjedljivo najvećim rastom. Glavni razlog za ovo je to što podkasti omogućavaju priliku da u kratkom vremenskom periodu upijete ogromnu količinu informacija.

Štaviše, šta god vas zanimalo, definitivno postoji podkast za vas, naročito danas sa konstantnim prilivom novih podkasta.

Razlog tome može biti taj što vam za stvaranje podkasta nije potreban holivudski producent i račun pun novca. Mnogi podkasti su snimljeni iz podruma, dnevne sobe i kuhinje. Ovo čak pridodaje njihovom šarmu i pomaze u stvaranju iskrenog i intimnog iskustva sa slušaocima. Takođe, za razliku od drugih platformi, njihova brza prilagodljivost im omogućava priliku za eksponencijalni rast.

Podkasti su lako dostupni, a slušanje jednog ne zahtijeva gotovo nikakvu pripremu. Svako ko ima pametni telefon može da sluša podkast, a ako ga nemate, možete da ih slušate putem veb stranice. Postoji bezbroj opcija koje vam omogućavaju da slušate podkaste u pokretu kao Apple Podcasts, Spotify, Luminary, RadioPublic i Stitcher.

Dakle, ako ste zainteresovani da udjete u svijet podkasta, evo nekoliko preporuka:

„SERIAL”

Ako volite da gledate horore i trilere, ovo je podkast za vas. „Serial” je istraživačko-novinarski podkast koji vodi Sara Koenig, američka novinarka. Kroz više epizoda ona pripovijeda ne-fiktivnu priču o istinitim slučajevima. Antologija sadrži tri različite sezone, od kojih se svaka usredsređuje na različite istinite priče.

„LEFT , RIGHT AND CENTER”

Ako vas zanima politika i želite da slušate diskusije sa različitim tačkama gledista, pokušajte KCRW „Left,right and center”. Ovo je stimulativni nedeljni obračun oko politike i pop kulture. Jedan od interesantnijih radio podkasta koji prikazuje različita mišljenja.

„STUFF YOU SHOULD KNOW”

„Stuff you should know” (Stvari koje bi trebalo znati) je jedan od najboljih podkasta na svijetu, i gotovo uvijek je u top 10 na iTunes tabeli. Ovaj podkast u osnovi govori o svemu. Obrazuje slušaoce o širokom spektru tema, često koristeći popularnu kulturu kao referencu, dajući podkastu komičnu vrijednost. Ovo je idealan podkast zato što ne morate početi iz početka, već možete uključiti i slušati bilo koju epizodu.

„DEATH, SEX AND MONEY”

“Death, Sex and Money” (Smrt, seks i novac) je podkast u stilu intervjua koji vodi Ana Sejl i raspravlja o velikim pitanjima „često izostavljenim iz učtivnog razgovora”. U podkastu učestvuju poznate ličnosti i stručnjaci, kao i gosti sa malo ili nimalo prepoznatljivosti. Podkast se bavi temama kao što su finansije, tuga, ljubav i veze. Ako vas interesuju ove teme onda je ovo sjajno za slušati.

„WTF with Marc Maron”

WTF sa Markom Maronom je nedeljni podkast i radio emisija koju vodi stend-ap komičar Mark Maron. Ako ste u raspoloženju za neku komediju, probajte ovu. Maron započinje svaku epizodu sa monologom koji je zatim praćen zaista sjajnim intervjuima sa različitim gostima (glumcima, komičarima i drugim poznatim ličnostima).

Piše: Marija Pavličić