Select Page
Postavljanje granica u remote načinu rada

Postavljanje granica u remote načinu rada

Kao odgovor na neizvesnost trenutne pandemijske situacije,  mnogi oblici biznisa i poslovanja preselili su se u onlajn prostor, te samim tim bili prinudjeni znatno promeniti kanale komunikacije i prilagoditi svoje radne politike virtuelnom prostoru.

Zbog drastične promene načina rada, koji se sada uglavnom odvija od kuće, postali su relevantni zahtevi koji ranije nisu bili toliko uočljivi. Najveći problem sada svakako predstavlja dostupnost radnika i snižen nivo produktivnosti. Istraživači su ustanovili da čak i kod radnika koji pre pandemije nisu imali problem sa postavljanjem granica u poslovnoj hijerarhiji, prelazak na tehnologiju značajno je doprineo brisanju nekada čvrstih granica. Takodje je očigledan porast „burnout” sindroma koji ne predstavlja samo puku iscrpljenost već nastaje kao posledica intenzivnog stresa, najčešće prouzrokovanog prolongiranim radnim vremenom i nedostižnim zahtevima. 

Zbog svega navedenog, izuzetno je važno senzibilno sistemsko prilagodjavanje novim radnim uslovima i razumevanje indvidualnih potreba koje mogu ograničiti ili usporiti potpunu integraciju već duže ustanovljenih i tipičnih zadataka zaposlenog u remote načinu rada. Oni nam naizgled ne dozvoljavaju usporenost, već se isključivo potencira rezultat, koji međutim nije izvodljiv bez doze fleksibilnosti i autorefleksije, pre svega od strane menadžerskih i direktorskih pozicija. Upravo su one odgovorni oslonac svake organizacijske kulture i njima je najpotrebnija često eksterna (konsultantska) podrška za bolje razumevanje interpersonalnih odnosa i posledično bolje produktivnosti zaposlenih zbog razgraničavanja ličnog od poslovnog.

Jedan od novopostojećih izazova je manjak personalne, face to face interakcije. Mnogi zaposleni kao problem navode manje resurse prilikom traženja pomoći jer smatraju da zbog ograničenosti na virtuelno nemaju dovoljnu komunikacijsku podršku od strane supervizora, te njihove nedoumice često nisu prepoznate. Takodje je prisutna otežana dostupnost informacija i dobijanje odgovora od strane kolega jer su odnosi plastičniji. 

Kao jedan od najčešćih problema navodi se i socijalna izolacija koja obično prerasta u oblik usamljenosti jer zaposlenima nedostaje neformalno druženje i networking koji doprinosi i boljem poslovanju i unapređivanju komunikacijskih sposobnosti. Iako postoji mišljenje da su ekstroverti pod najvećim socijalnim uticajem i da najteže podnose samostalno radno okruženje, činjenice potvrđuju da je efekat dugoročne izolacije najštetniji za introvertne zaposlene kojima je odsečen svaki put nužne interakcije ka pozitivnom feedback-u i porastu ili održavanju samopouzdanja. 

Način na koji može svako na višoj hijerarhijskoj poziciji da doprinese smanjenju navedenih poteškoća je informisanje o mogućim akcijama koje je potrebno preduzeti. 

Jedna od njih je omogućiti više komunikacionih sredstava putem kojih zaposleni mogu efikasnije sarađivati, kao što su na primer video konferencije ili aplikacije za interno slanje poruka.

Jedan od načina da se odredi zdraviji odnos, baziran na balansu izmedju ličnih zahteva, granica i spoljašnjih uslova, jeste zalaganje za njih prilikom osećanja nepravde ili pokušaja narušavanja ljudskog identiteta. Ključno je razumeti sebe u prostoru u kom se nalazimo i jasno, konzicno i odlučno reći „ne” kada situacija to zahteva. To je veština koja se usvaja vremenom a neophodna je za asertivnost i očuvanje balansirane ličnosti, poslovno i privatno ispunjene. Potrebno je razumeti da negacija ne podrazumeva napad na nečiju ličnost i da postoje različiti stepeni (ne)slaganja koji se mogu iskomunicirati na zdrav način, sa uvažavanjem ličnog prostora i tuđeg poštovanja. Upravo takav način je širenje perspektive, razmatranje svih mogućih opcija, postavljanje liste prioriteta na ličnom nivou i dogovora sa sobom od kojih ne odstupamo. 

Takođe, bitno je postaviti jasna pravila angažovanja koja sužavaju prostor individualne dostupnosti. To se najčešće naziva osnovnim pravilima. Jedan način je da se ustanovi vreme nakon kojeg zaposleni neće biti dostupan, osim u hitnim slučajevima i poželjno je taj isti model primenjivati bez diskriminacije. 

Potreban je naravno organizacijski konsenzus oko preferiranog vremena započinjanja i završetka radnog dana, kao i jasno određenje vremena za pauzu. Nužno je naglastiti koliko traje pauza i da je potpuno beskorisno aktivno ostajanje, uključenje na video sastanke ili konferencije kada je vreme za dogovorenu pauzu započeto. Time se ublažava kultura takmičarstva i individualizma, jer se samim premeštanjem u onlajn prostor često premešta i želja za napredovanjem samom prisutnošću sastancima, a zarad toga da to nadređeni prepozna, dok se zapravo ne postiže nikakva produktivnost pukim ostajanjem onlajn

Kada je reč o kolektivnom dogovaranju i poštovanju vremenskih odrednica treba obratiti pažnju na emocionalne potrebe svakog zaposlenog. Mnogi radni uslovi su haotični i prilagođavanje u novonastalom okruženju zahteva nivo stabilnosti. Zato je preporučljivo koristiti antistres tehnike za obučavanje, pre svega mendažera, a i stimulisati što veći broj zaposlenih osvešćivanjem o stres menadžmentu i njihovim radnim pravima. Očekuje se razumevanje za sve učestaliju anskioznost zaspolenih koja raste paralelno sa sve većim zadacima i obavezama, a vrlo je problematično sve manje razumevanje individualnih potreba i nizak nivo empatije prema zaposlenima od strane nadređenih. 

Istraživanja o emocionalnoj inteligenciji na radnom mestu govore u prilog činjenici da stil liderstva direktno utiče na zaposlene i njihov poslovni performans. Zato je potrebno razgovarati o ličnim potrebama i stresu, kao i nuditi adekvatnu obuku na temu upravljanja vremenom i stresom,  što je danas vrlo lako dostpuno. Potrebna je samo svest i želja za napretkom, pretvorena u upravljanje ljudskim potencijalom. 

Piše: Ana Sara Simić

Bife Ateljea 212

Bife Ateljea 212

Atelje 212 ove godine proslavlja 65. rođendan. Godine ozbiljne zrelosti, tako da se već može podvući crta i osvrnuti se na sve učinjeno, neučinjeno, zaboravljeno i potisnuto. Mnogi veliki glumci su marširali Ateljeom, mnogi tek stasali u velike, pregršt uloga je odigrano, zagrmelo hiljade aplauza i zasijalo nebrojeno pozorišnih nagrada, ali jedna stvar je ostala najupečatljivija – a to je bife. Nije bife bio samo nekoliko pića, oblak duvanskog dima i po neka pepeljara. Bife Ateljea 212 je ondašnjem Beogradu bio epicentar kulture, boemštine i intelektualne elite. Ukoliko ste imali sreće i našli se u Ateljeu, mogli ste prisustvovati dijalozima Mihiza, Danila Kiša i Borislava Pekića, čangrizavom pogledu Zorana Radmilovića, novom fazonu Dragana Nikolića ili friškom aforizmu Ljube Moljca. Tajming uopšte nije bio bitan, s obzirom na to da se pilo od jutarnjih časova, a postave reprezentacije Bifea Ateljea 212 su se samo u toku dana smenjivale. Iako na prvi pogled zvuči veoma otmeno i grandiozno, bife zauzima samo nekoliko kvadratnih metara. Dovoljno da najstariji i najugledniji zauzmu svoja već stečena počasna mesta, a da se mlađi poguraju oko šanka i po ćoškovima i prisustvuju istoriji. Istoriji koja je stvorila Radovana III, Kosu, Korešpodenciju, Kralja Ibija. 

Nisu se u bifeu stvarale samo predstave. Prozujao je kroz bife i Poslednji krug u Monci, trijumf dečačkog, krstaškog prijateljstva Gage Nikolića i Dušana Prelevića i trijumf beogradskog mangupstva. Slavile su se nagrade, premijere, jubileji, ali se najviše slavio život i prijateljstvo. 

Pilo se kako piju umetnici, slavilo se kako slave glumci, čašćavalo se kako časte ljudi. 

Umetnici su počeli dobijati taj čuveni prefiks „boem”, sve dok ih jednom, vidno iznerviran, dekorater Ateljea 212, Đoka Milovanov, nije upitao jedno razumsko pitanje, a to je: „Kako to, kad se glumac napije, onda je boem, a kad se dekorater napije, onda je pijandura?” Ni dan danas na to pitanje nije pronađen adekvatan odgovor, ali možda više nije ni važno, jer je boemština već dugo kategorija koja pripada istoriji, ali ne i sadašnjosti.

Pisale su se pesme na salvetama, žvrljali portreti na notesima, sricali šaljivi epitafi za nadgrobne spomenike. I sve je to činilo najsavremenije beogradsko pozorište. 

Proći će još mnogo Beograđana Svetogorskom ulicom, odigraće se još hiljade predstava na scenama Mire Trailović i Petra Kralja, angažovaće se još stotine talentovanih glumaca, ali će zauvek ostati neprežaljen stari duh bifea. Toliko intelektualaca, avangarde, umetnika, mangupa i boema, a samo jedan bife. Bife Ateljea 212.

Piše: Teodora Vuković

Foto: Atelje 212; privatna arhiva

Uhvati zeca

Uhvati zeca


Jedna sunčana beogradska subota završila se među policama jedne knjižare, gdje se moja prijateljica poslužila malom prevarom i navela me da kažem šta sledeće planiram da čitam, a zatim mi kao rođendanski poklon pružila knjigu o ženskom prijateljstvu. Uhvati zeca to svakako jeste. Istovremeno, to je i priča o odrastanju. O sazrijevanju i nesigurnostima. Traganju za sopstvenim identitetom. O shvatanju sebe. I shvatanju drugih.

Kroz dva narativna toka, Sara priča o Lejli i sebi, o djetinjstvu i onom što se dešavalo nakon dvanaest godina tišine. Živi u Dablinu. Ima Majkla. I ima avokado. Jedan poziv je bio dovoljan da sve ono potisnuto, namjerno ili nenamjerno zaboravljeno, opet izbije na površinu. Le(j)la. Bosna. Jezik.

Rasle su u ratom zahvaćenoj zemlji, kad je on „postao konstanta, kao dodatni hemijski element u vazduhu”. Opisujući polazak u školu, pravljenje papirnih lutki, rođendane, u jednom trenutku priznaje da ne može da se sjeti pola svog djetinjstva, ali da se njenih detalja sjeća sa iritantnom jasnoćom. Posebno mjesto u priči zauzima Armin, prva simpatija, prvo divljenje, koji je jednako bitan i poslije toliko vremena. Bilo je dovoljno samo čuti njegovo ime da ostavi sve i pođe da ga nađe.

Kroz cijelu priču je dominantna nesigurnost, a naročito u odnosu na Lejlu, čiju potvrdu neprekidno traži, uprkos njenoj upornoj samoživosti, nemarnosti i površnosti. Njenu sjenku stalno osjeća, dok se trudi da bude kul, da privuče pažnju dječaka, da ima svoje omiljeno, a opet da bude posebna kao ona (Koja to možda i nije?). Lejla je sebična, kraljica drame, nikad ne prihvata krivicu i uvijek sa lakoćom uspijeva da istakne sebe u prvi plan i natjera ljude da joj ispune želje. Tim ponašanjem u svojoj najboljoj prijateljici izaziva osjećanje inferiornosti i uvjerenje da je u svemu bolja, zbog čega se Sara osjeća manje vrijednom. Tako je i na promociji sopstvene zbirke osjetila sramotu, misleći da su joj stihovi jadni, jer je iz publike osjetila njen osuđivački pogled. A možda je to sve samo bio način na koji je Sara, osjetljiva i sklona analizi, vidjela i doživljavala stvari, jer najčešće se ne podrazumijeva kod drugih ono što se podrazumijeva kod nas. Nju čak i nakon toliko godina muče ista pitanja, koja je vraćaju u ulogu one nesigurne djevojčice. A Lejla… Lejla je samo htjela da počnu ispočetka.

Lana Bastašić sa izuzetnim razumijevanjem sazrijevanja kao bolnog procesa, infantilnih strahova, dilema, zbunjenosti, potrebe za dopadljivošću i afirmacijom, upotrebljavajući autentična poređenja daje nam smjernice kako da uhvatimo zeca.

Piše: Vladana Nikolić

NORDIJSKI MODEL – JEDINI MODEL KOJI FUNKCIONIŠE, KAŽE ŠVEDSKA

NORDIJSKI MODEL – JEDINI MODEL KOJI FUNKCIONIŠE, KAŽE ŠVEDSKA


Dilema da li  je u kontekstu kupovanja seksualnog pristupa ženama adekvatnije korsititi termin „seksualni rad” ili „prostitucija”, govori o značajnosti jezičke upotrebe kao i o obliku muške dominacije koja se ističe kroz istu tu upotrebu.

Termini koji se danas koriste u svrhe označavanja kupovanja i prodaje ženskog tela su doboko uslovljeni aktuelnim i nametnutim ideologijama (neo)liberalnih feministkinja. Upravo u tim krugovima se seksualni rad koristi kao nešto što je odvojeno od sistemskog nasilja nad ženama i što samim tim opravdavamo, i na taj način doprinosimo daljoj eksploataciji ženskog tela.

Tako je možda termin „prostituirana žena” taj koji govori u prilog tome da ženski identitet nije sveden na njenu upotrebnu vrednost i opominje nas da je nužno prisećanje da legalizacija prostitucije ne znači nikakvo oslobođenje. Sama pomisao da jedna grupa žena može biti seksualno dostupna (dok pitanje konsenzusa nije relevantno zbog postojeće hijerarhije kupca i radnice) počiva isključivo na strukturalnoj nejednakosti, pa tako i narativ prividnog izbora žene nije ništa drugo do manipulacija i skretanje pažnje sa ovog problema nuđenjem izgovora.  Prostitucija ni u jednom smislu ne promoviše status žena koje, kako neki krugovi smatraju, na taj način navodno mogu biti osnažene samim seksualnim radom, a zapravo se sopstvenom objektivizacijom redukuju isključivo na telesno.

Društva koja važe za progresivna i egalitarna usvojila su Nordijski model (poznat kao abolistički model)  koji se temelji na kriminalizaciji kupaca i dekriminalizaciji prostitutki. Teoretsku bazu ovome prva je postavila pionirka radikalnog feminizma Catharine MacKinnon tvrdeći da dekriminalizacija seksualnih usluga, uz snažnu socijalnu podršku žena, podiže njihov socijalni status jer se kriminalizacijom kupaca eliminiše potreba za samim radom. Prva ga je usvojila Švedska, a odredjena longitudinalna istraživanja ukazuju da se nakon implementacije modela ulična prostitucija smanjila za čak 50 odsto. Takođe, istraživanja pokazuju da je 12,5 odsto muškaraca pre donošenja zakona 1999. godine tražilo prostitutke, dok je 2014. samo 7,7 odsto muškaraca kupovalo seksualne usluge, a i švedska policija tvrdi da je nordijski model pomogao smanjenju trgovine ljudima radi seksualnog iskoriščavanja. Sama Švedska je kao oblik podrške i osvešćivanja sprovodila edukacione kampanje o žrtvama trgovine ljudima, da bi se javnost bolje upoznala sa stvarnim iskustvima prisiljeno prostituiranih žena i prihvatila ih u svoj obrazovni sistem. Takodje su kao oblik pomoći, svim muškarcima koji žele da se oslobode potrebe za nasiljem i agresijom, ponuđena savetovanja i individualne terapeutske podrške. Taj model je dakle jedna vrlo holistička javna politika sa ciljem prebacivanja pravne odgovornosti isključivo na kupca i oslobađanjem odgovornosti prinuđenih žena, kojima je uz to ponuđena i sva potrebna psihološka, socijalna i pravna pomoć nakon napuštanja prostitucije.

Dobar pokazatelj primene ovog modela je povećana bezbednost žena, dok  kada je u pitanju model legalizacije, žene najčešće ne mogu prijaviti nasilje nad njima, a da ono bude tretirano akutno i ozbiljno od strane policije odnosno nadležnih organa.  

Potrebno je i razumeti da eliminacija seksualnog rada i kriminalizacija kupaca ne podrazumeva samo etički, već i moralni imperativ. Evropski parlament je kao primer dobre prakse protiv seksualne eksploatacije i poboljšanja rodno ravnopravnog statusa žena naveo Island, Norvešku i Švedsku. Koristeći određeni senzitivan jezik, prilikom opisivanja posledica koje prositucija ima po društvo, naglašeno je da su posledice postupne legalizacije mnogo opasnije nego što se čini. Dok je sa druge strane, u Nemačkoj, gde je prostitucija legalna još od 2002. godine, situacija potpuno neregulisana, uz znatno povećanje broja prostituisanih žena.

Ideja koja stoji iza legalizacije je da će se povećati broj žena koje će postati poreski obveznici, imati univerzalan pristup socijalnim i zdravstvenim uslugama, kao i penzioni plan. Međutim, realna situacija zapravo naglašava da žene koje se već svakako nalaze na margini društva i žive u bordelima, nemaju mogućnosti da to sve sprovedu u praksi i nemaju direktan pristup socijalnim beneficijama. Prema nekim istraživanjima, u Nemačkoj je trenutno otprilike 400 000 žena koje se bave prostitucijom, a koje žive u bordelima koji sistemski i legalno funkcionišu po principu hotela, pa samim tim veliki deo prihoda žena ne pripada njima, već vlasniku prostora u kojem se nalaze. Takođe, one imaju velike probleme sa pronalaženjem drugih profesija i poslova, a ti problemi nisu bili razmatrani u planu legalizacije.

Jedini način da se smanji trgovina ljudima, u okviru koje se trenutno u Evropi otprilike 70 posto žrtava bavi prisilnom prostitucijom, je da se ona potpuno eliminiše, a to je moguće postići upravo primenom Nordijskog modela. Norveška i Holandija kao zemlje u kojima je seksualni rad potupuno legalizovan su zemlje sa najvećim brojem žrtava trgovine ljudima i one nikako ne smeju da nam budu uzor.

Piše: Ana Sara Simić

Dina

Dina


Prije nego što sam gledala film Dina Denisa Vilneva, nisam bila upoznata sa djelom Frenka Herberta i nasljeđem njegovog romana Dina. Bila sam u dilemi da li želim da pročitam knjigu prije nego što film izađe, međutim moja prethodna iskustva su pokazala da kad to uradim, na kraju budem duboko razočarana u filmsku adaptaciju, stoga sam odlučila da sačekam film.

Dakle, o čemu se radi u „Dini“ Denisa Vilneve?

Mnogo milenijuma u ​​budućnosti, univerzum je postao ogromno feudalno društvo — neka vrsta intergalaktičke „Igre prijestola” — u kojoj plemićke kuće kontrolišu različite planete. Najpoželjnija je pustinjska planeta Arakis, ili Dina, izvor moćne supstance koja produžava život zvane začin (spice).

Priča počinje donošenjem carskog dekreta kojim će kontrola nad Arakisom biti oduzeta izdajničkoj kući Harkonen i predata njenom dugogodišnjem rivalu, kući Atreida. To je trijumf za vojvodu Leto Atreida (Oskar Ajzak), iako on i njegovi savjetnici, koje igraju glumci Džejson Momoa i Džoš Brolin, sumnjaju da su možda upali u zamku. Centralna figura ove priče je sin vojvode Leta, Pol, kojeg je maestralno odglumio Timoti Šalame.

Kroz film se moze primijetiti Vilneuva želja da čak i početnici budu u stanju da prate priču. Reditelj se u filmu igra sa rezonantnim podtekstovima knjige o kolonijalnom ugnjetavanju i ekološkoj katastrofi, dok se čak i manje uloge ističu zapaženim nastupima glumaca kao što su Šarlot Rempling i Stelan Skarsgard, koji vas drže da gledate čak i kada zaplet počne da se pretvara u apstrakciju. Rebeka Ferguson unosi toplinu lejdi Džesiki, Polovoj majci, sa kojom bježi u pustinju kada kuća Atreides biva napadnuta. Zvjezdanu postavu zaokružuju Zendaja i Havijer Bardem, koji se pojavljuju među Fremenima, brutalno potlačenim domorodačkim narodom Arakisa, koji će zasigurno igrati veću ulogu u drugom dijelu filma.

Dina je snimana na četiri lokacije: Vadi Rum u Jordanu, pustinja izvan Abu Dabija, sjeverozapadna obala Norveške i zvučne scene Origo studija u Budimpešti. Ove lokacije čine film onim što jeste jer besprekorno prikazuju veliki svijet Frenka Herberta čineći Dinu nesumnjivo zapanjujućom. Napad na kuću Atreides insceniran je sa zamišljenom, Šekspirovskom veličinom, dok prisustvo džinovskih pješčanih crva, koji služe kao metaforički prikaz straha od nepoznatog, doprinose misteriji.

Jedna od stvari koje sam očekivala od ovog filma su brutalne akcione scene slične onima iz serije Igre prijestola, međutim, iako film obiluje epskim scenama bitaka, Dina je drugačija. Režiser ne pokušava da koristi nasilje za zabavu na isti način kao što to čine Marvel i DC filmovi, već njeni najuzbudljiviji trenuci leže u njenim najintimnijim scenama.

Izašla sam iz bioskopa u transu opčinjena svijetom Frenka Herberta, koji je predstavljen na grandiozan i zadivljujući način kao malo koji film do sada. Dina nije klasičan sci-fi film, jer zbog preplitanja različitih istorijskih aspekata djeluje kao potpuno novi žanr. Ukratko, Dina priča veličanstvenu priču o kraljevskoj porodici, politici i sudbini i dok prvi dio uglavnom vjerno prepričava veoma komplikovane događaje, nastavak, planiran 2023. godine, obećava da će biti još epskiji.

Piše: Marija Pavličić