Atelje 212 ove godine proslavlja 65. rođendan. Godine ozbiljne zrelosti, tako da se već može podvući crta i osvrnuti se na sve učinjeno, neučinjeno, zaboravljeno i potisnuto. Mnogi veliki glumci su marširali Ateljeom, mnogi tek stasali u velike, pregršt uloga je odigrano, zagrmelo hiljade aplauza i zasijalo nebrojeno pozorišnih nagrada, ali jedna stvar je ostala najupečatljivija – a to je bife. Nije bife bio samo nekoliko pića, oblak duvanskog dima i po neka pepeljara. Bife Ateljea 212 je ondašnjem Beogradu bio epicentar kulture, boemštine i intelektualne elite. Ukoliko ste imali sreće i našli se u Ateljeu, mogli ste prisustvovati dijalozima Mihiza, Danila Kiša i Borislava Pekića, čangrizavom pogledu Zorana Radmilovića, novom fazonu Dragana Nikolića ili friškom aforizmu Ljube Moljca. Tajming uopšte nije bio bitan, s obzirom na to da se pilo od jutarnjih časova, a postave reprezentacije Bifea Ateljea 212 su se samo u toku dana smenjivale. Iako na prvi pogled zvuči veoma otmeno i grandiozno, bife zauzima samo nekoliko kvadratnih metara. Dovoljno da najstariji i najugledniji zauzmu svoja već stečena počasna mesta, a da se mlađi poguraju oko šanka i po ćoškovima i prisustvuju istoriji. Istoriji koja je stvorila Radovana III, Kosu, Korešpodenciju, Kralja Ibija.
Nisu se u bifeu stvarale samo predstave. Prozujao je kroz bife i Poslednji krug u Monci, trijumf dečačkog, krstaškog prijateljstva Gage Nikolića i Dušana Prelevića i trijumf beogradskog mangupstva. Slavile su se nagrade, premijere, jubileji, ali se najviše slavio život i prijateljstvo.
Pilo se kako piju umetnici, slavilo se kako slave glumci, čašćavalo se kako časte ljudi.
Umetnici su počeli dobijati taj čuveni prefiks „boem”, sve dok ih jednom, vidno iznerviran, dekorater Ateljea 212, Đoka Milovanov, nije upitao jedno razumsko pitanje, a to je: „Kako to, kad se glumac napije, onda je boem, a kad se dekorater napije, onda je pijandura?” Ni dan danas na to pitanje nije pronađen adekvatan odgovor, ali možda više nije ni važno, jer je boemština već dugo kategorija koja pripada istoriji, ali ne i sadašnjosti.
Pisale su se pesme na salvetama, žvrljali portreti na notesima, sricali šaljivi epitafi za nadgrobne spomenike. I sve je to činilo najsavremenije beogradsko pozorište.
Proći će još mnogo Beograđana Svetogorskom ulicom, odigraće se još hiljade predstava na scenama Mire Trailović i Petra Kralja, angažovaće se još stotine talentovanih glumaca, ali će zauvek ostati neprežaljen stari duh bifea. Toliko intelektualaca, avangarde, umetnika, mangupa i boema, a samo jedan bife. Bife Ateljea 212.
Piše: Teodora Vuković
Foto: Atelje 212; privatna arhiva