U novom ostvarenju Kloi Žao „Zemlja nomada“, upoznajemo se sa jednim drugačijim načinom života, prilično neobičnim za 21. vek. Kroz tu priču nas vodi Fern (Frensis Mekdormand), sredovečna udovica iz malog industrijskog mesta, koja gubi posao i pokušava da se snađe u novonastalim okolnostima. Od koleginice saznaje da usred pustinje u Arizoni postoji kamp za početnike nomade kao sistem podrške osnovan za ljude kojima je potrebna pomoć baš u ovom trenutku. Takav život podrazumeva da vaš automobil bude vaš dom, da ne znate šta vas čeka sutra, da praznike dočekujete sami, brigu da li će vam dozvoliti da prespavate baš tu gde ste se parkirali, da li ćete znati da odgovorite na nepredviđene situacije, ali vam zauzvrat daje slobodu, određenu lepotu, povezanost sa sobom i nova prijateljstva. Prijateljstva se brže osnažuju kad se nađete na istom mestu sa velikim brojem ljudi koji se nose sa istim ili bar sličnim izazovima. Sama režiserka ističe i momenat povezivanja sa prirodom, jer živeći u kombiju Fern postaje sve izloženija prirodi – njenoj lepoti i neprijateljstvu, njenoj sposobnosti da se obnavlja i leči. Glavna junakinja nam pokazuje i važnost  posmatranja samoće ne kao kazne ili osnova za patnju, nego kao  potrebe da se oslanjanjem na sebe i sopstvenu snagu izborimo za svaki novi dan. Čak i kad nemate stalne prihode, volite i želite da radite, a obeshrabruju vas rečima da je vreme teško i da je možda ipak najbolje da se penzionišete, ona ne odustaje i pristaje na izuzetno teške poslove. Stiče se utisak da je rad pokreće i čini jačom. Izuzetno hrabra, topla i dobra, lako se uklapa među ljude. U jednom trenutku okružena prijateljima, a već u drugom potpuno sama, ali jednako je spremna da  živi u sadašnjem trenutku i time postaje žena kojoj se divite, a nikako ona koju sažaljevate. Pred kraj filma nam otkriva da je naučila da ono što pamtimo, to i živi, a da je ona možda previše živela u sećanjima i patnji za preminulim suprugom, te da je morala nastaviti dalje, a nomadski način života joj je to i omogućio.

Film je dobio brojne nagrade, uključujući Zlatni globus i BAFTA, a na ovogodišnjem Oskaru je nominovan u čak šest kategorija. Kloi Žao bi mogla postati prva režiserka sa azijskog tla dobitnica ove prestižne nagrade. Iako nije bila pisana za ovaj film, muzika čiji je autor italijanski kompozitor i pijanista Ludoviko Einaudi savršeno prati smenu emocija glavne junakinje. Frensis Mekdormand je još jednom dokazala da je izvrsna glumica i  osvajanjem zlatne statue za najbolju žensku ulogu  dobila bi svog trećeg Oskara, ali kako je i jedan od producenata ovog filma, takođe bi ga mogla osvojiti i u kategoriji za najbolji film.

Ova priča o solidarnosti, dobroti, snazi volje i neodustajanju od sebe svakako zaslužuje da bude nagrađena i prepoznata kao kvalitetna, jer nam u prvi plan ističe vrednosti koje vrlo često zaboravljamo, a i te kako su bitne.

Piše: Vladana Nikolić