U novom ostvarenju Kloi Žao „Zemlja nomada“, upoznajemo se sa jednim drugačijim načinom života, prilično neobičnim za 21. vek. Kroz tu priču nas vodi Fern (Frensis Mekdormand), sredovečna udovica iz malog industrijskog mesta, koja gubi posao i pokušava da se snađe u novonastalim okolnostima. Od koleginice saznaje da usred pustinje u Arizoni postoji kamp za početnike nomade kao sistem podrške osnovan za ljude kojima je potrebna pomoć baš u ovom trenutku. Takav život podrazumeva da vaš automobil bude vaš dom, da ne znate šta vas čeka sutra, da praznike dočekujete sami, brigu da li će vam dozvoliti da prespavate baš tu gde ste se parkirali, da li ćete znati da odgovorite na nepredviđene situacije, ali vam zauzvrat daje slobodu, određenu lepotu, povezanost sa sobom i nova prijateljstva. Prijateljstva se brže osnažuju kad se nađete na istom mestu sa velikim brojem ljudi koji se nose sa istim ili bar sličnim izazovima. Sama režiserka ističe i momenat povezivanja sa prirodom, jer živeći u kombiju Fern postaje sve izloženija prirodi – njenoj lepoti i neprijateljstvu, njenoj sposobnosti da se obnavlja i leči. Glavna junakinja nam pokazuje i važnost posmatranja samoće ne kao kazne ili osnova za patnju, nego kao potrebe da se oslanjanjem na sebe i sopstvenu snagu izborimo za svaki novi dan. Čak i kad nemate stalne prihode, volite i želite da radite, a obeshrabruju vas rečima da je vreme teško i da je možda ipak najbolje da se penzionišete, ona ne odustaje i pristaje na izuzetno teške poslove. Stiče se utisak da je rad pokreće i čini jačom. Izuzetno hrabra, topla i dobra, lako se uklapa među ljude. U jednom trenutku okružena prijateljima, a već u drugom potpuno sama, ali jednako je spremna da živi u sadašnjem trenutku i time postaje žena kojoj se divite, a nikako ona koju sažaljevate. Pred kraj filma nam otkriva da je naučila da ono što pamtimo, to i živi, a da je ona možda previše živela u sećanjima i patnji za preminulim suprugom, te da je morala nastaviti dalje, a nomadski način života joj je to i omogućio.
Film je dobio brojne nagrade, uključujući Zlatni globus i BAFTA, a na ovogodišnjem Oskaru je nominovan u čak šest kategorija. Kloi Žao bi mogla postati prva režiserka sa azijskog tla dobitnica ove prestižne nagrade. Iako nije bila pisana za ovaj film, muzika čiji je autor italijanski kompozitor i pijanista Ludoviko Einaudi savršeno prati smenu emocija glavne junakinje. Frensis Mekdormand je još jednom dokazala da je izvrsna glumica i osvajanjem zlatne statue za najbolju žensku ulogu dobila bi svog trećeg Oskara, ali kako je i jedan od producenata ovog filma, takođe bi ga mogla osvojiti i u kategoriji za najbolji film.
Ova priča o solidarnosti, dobroti, snazi volje i neodustajanju od sebe svakako zaslužuje da bude nagrađena i prepoznata kao kvalitetna, jer nam u prvi plan ističe vrednosti koje vrlo često zaboravljamo, a i te kako su bitne.
Režiserski debi Emerald Fenel zaradio joj je nekoliko nominacija za Oskara, kao i dvije BAFTA nagrade, i to svakako ne bez razloga.
Ova osvetnička priča govori o suočavanju sa odgovornošću zbog seksualnih delikata. Likovi u filmu, izgleda, priznaju krivicu jedino kada su bukvalno primorani da sačuvaju svoju kožu – dihotomija iz stvarnosti gdje u javnosti svi prihvataju ulogu ljudi koji osuđuju ovakve zločine a u stvari često sudjeluju u njima, brutalno je prikazana kroz scene sa svim osobama koje su okrenule glavu kada je zapravo trebalo nešto konkretno preduzeti.
Upečatljive scene u kojima Kesi prelazi iz pijane, nesvjesne djevojke u ozbiljnu i staloženu možda i suviše realno prikazuju kako najčešće ovakvi muškarci reaguju kada su uhvaćeni na djelu. Od negiranja, do napadanja same žrtve, imamo paletu reakcija koje kod gledaoca izazivaju ogorčenje. Gledanje ovog filma često prati onaj poznati kiseli osmijeh izazvan situacijama u kojima iz nemoći ne preostaje ništa drugo sem da se nasmijemo.
Iako djeluje kao borba žena protiv muškaraca, zapravo je borba žena protiv društva, i onog što je u njemu prihvatljivo, s obzirom na to da i žene sudjeluju u zataškavanju i negiranju glavnog događaja koji pokreće cijeli film. Tužnu realnost predstavljaju scene u kojima većina likova ostaje u uvjerenju da ništa nisu skrivili i da su čak oni žrtve cijele situacije. Međutim, tračak nade u filmu i rediteljkino uvjerenje da su promjene moguće izražavaju se kroz lik advokata koji skrhan krivicom zbog svojih djela moli za oproštaj koji na kraju i dobija.
Kraj filma, s jedne strane tragičan, jer pokazuje kako suštinski u borbi prsa u prsa između žene i muškarca, žena će teško izvući živu glavu (u slučaju filma i bukvalno), ali sa druge strane ipak katarzičan jer pravda biva zadovoljena, zaokružuje priču i nagrađuje nas sa tragikomičnom scenom Maksovog lika koji bježi sa vjenčanja u nadi da ga neće uhapsiti.
Nezgrapno snimljeni kadrovi večere Kesi i Rajana sa porodicom, kao i dvominutna scena davljenja pojačavaju već često neprijatnu atmosferu filma, a treba spomenuti i muziku u kojoj preovlađuju hitovi pop pjevačica, što nije slučajnost, u aranžmanima prilagođenim tematici.
Keri Maligan je definitivno zvijezda ovog filma, koja sa lakoćom prelazi iz umiljate persone u jezivu Kill Bill-esque osvetnicu. Upecatljivost lika i njen odlicni performans daju joj velike sanse za pobjedu u kategoriji najbolje glumice.Savršeni kasting, pored Maligan, daje nam nekoliko iznenadjenja gdje tipični dobri momci poput Adam Brodija, Bo Burnama i Maks Grinfilda glume sasvim drugačije uloge.
Uprkos teškim temama kojima se bavi, ovaj film uspijeva da svojim crnim humorom i upadljivim vizualima bude zabavan od prvog do posljednjeg minuta u potpunosti pravdajući svoju nominaciju za najznačajniju filmsku nagradu.
Nakon režiserskog debija Molly’s Game, Aaron Sorkin, koji je napravio karijeru zahvaljujući svojim brilijantnim scenarijima ( The Social Network, West Wing, Moneyball… ), opet se našao iza kamere. Ovog puta režirajući film, po istinitoj priči, u kojem je prikazao skandalozno suđenje demonstratnima koji su se zalagali za okončanje rata u Vijetnamu.
Kada spojite Sorkinove brilijantne dijaloge sa vhrunskom postavom u kojoj se nalaze Sacha Baron Cohen, Eddie Redmayne, Mark Rylance, Joseph Gordon-Levitt, Michael Keaton, Yahya Abdul-Mateen II i drugi, dobijate 2 sata ogromne napetosti, uz sporadične momente humora, pre svega u ulozi Cohena.
S obzirom da se radi o istinitom događaju, Sorkin ne gubi vreme objašnjavajući ko je ko, već od samog starta počinje priču sa pretpostavkom da znate pozadinu, ali i ako niste upoznati na kraju sve bude prilično razjašnjeno.
Ukratko, rat u Vijetnamu traje tada već preko 10 godina i mnogi nezadovoljni građani smatraju kako bi Amerika trebalo da se povuče iz sukoba, jer su platili preveliku cenu. Nakon incidenta sa policijom 7 članova biva uhapšeno. Optuženi da su oni napali policiju i inicirali konflikt našli su se pred lice (ne)pravde u liku sudije Juliusa Hoffmana, koji im od samog starta daje do znanja da ima prilično formirano mišljenje koje njima, najblaže rečeno, nikako ne ide u korist.
Kako da se izborite za slobodu ako protiv sebe imate upravo onog ko treba tu slobodu da vam omogući? Kako da dokažete nevinost kada vam je bilo presuđeno još pre nego što ste došli? Kako da iznesete svoje ideje na demokratski način u državi koja je sve samo ne demokratska? Upravo je centralni motiv filma da bez obzira na cenu ljudi uvek moraju da se bore za ono u šta veruju. Koliko god da je borba teška, protivnik moćan, sve šanse protiv vas, ukoliko ste u nešto ubeđeni, ne smete da odustanete.
Sorkin je pružio odlično napisanu i režiranu priču, sa fantastičnim performansima pre svega od strane Baron Cohena koji je glumio lik Abbie Hoffmana i zbog toga dobio nominaciju za Oskara. Meni su lično Mark Rylance u ulozi advokata Williama Kuntslera i Frank Langello, kao ozloglašeni sudija, ostavili najveći utisak, ali daleko od toga da je bilo ko podbacio. Takođe, treba napomenuti da Abdul-Mateen nastavlja da impresionira i pretpostavljam da će uskoro biti jedan od najvećih zvezda u Hollywoodu. Tempo filma je prilično brz, konstantno držeći vas na ivici i u neizvesnosti od sledećeg događaja uz nekoliko inspirativnih momenata.
Sve u svemu prilično solidan film, sa izglednim šansama da dobije Oskara, pre svega za najbolji scenario i editovanje.
Svake godine, najveće zvezde iz sveta filma dolaze u Los Anđeles sa nadom da će baš njihov trud biti nagrađen „Akademijinom nagradom“, popularnim „Oskarom“, najprestižnijom nagradom u svetu kinematografije. Nagradom koja je prešla dug put od svog prvog dodeljivanja 1929. godine do sticanja današnjeg statusa najgledanije ceremonije dodele nagrada na svetu.
Sve je počelo samo par meseci pre Velike depresije. Luj B. Majer, producent, koosnivač „Metro-Goldwyn Mayer“ studija i jedan od osnivača „Američke filmske akademije“, želeo je da objedinipet grana filmske industrije (glumce, režiju, scenariste, producente i scenografiju). Smatrao je da je najbolji način da kontroliše stvaraoce filma taj što će početi da im deli nagrade, te će se oni sami truditi da snimaju filmove koji su njemu po volji kako bi baš oni bili nagrađeni.
Prva dodela Oskara bila je prilično skromna. Održana je u hotelu „Ruzvelt“, u odabranom društvu od samo 270 ljudi koji su plaćali samo 5 dolara za ulazak na ceremoniju, pobednici su već tri meseca unapred bili poznati i nije bilo nikakvog radijskog prenosa. Tada se Oskar delio samo za pet osnovnih grana filmske industrije, a kasnije su dodavali razne grane, kao što su zvuk, kostimi, vizuelni efekti i drugi. Ceremonija je brzo sticala popularnost pa su 1942. godine morali da je „presele“ u „Graumanov kineski teatar“, a nakon toga je još nekoliko puta menjana lokacija održavanja, sve do 2002. godine, kada je premeštena u „Kodak teatar“, gde se i danas održava.
Sam dizajn statue prikazuje viteza koji drži krstaški mač i stoji na filmskoj rolni. Statua visoka oko 34 cm i teška nešto manje od 4 kg dizajn je Sedrika Gibsona, ali on ga nije nazavao Oskarom. Zapravo se ni ne zna pouzdano kako je dobio ovo ime iako postoji nekoliko različitih verzija priče.
1953. je održan prvi televizijski prenos ceremonije i od tada broj gledalaca neprestano raste. Sa skromnih 270 prisutnih na prvoj dodeli, došli smo do 43.000.000 gledalaca u 2014. godini i to samo u Sjedinjenim Američkim Državama, a kolika je popularnost ovog događaja govori i činjenica da cena za jednu reklamu za vreme ovog događaja iznosi i do 2.000.000 dolara. Nagrade su se dodeljivale čak i za vreme Drugog svetskog rata, s tim što su zbog manjka resursa, umesto od standardnog pozlaćenog britanijuma statue pravljene od gipsa, a po završetku rata, nagrađeni su mogli da zamene svoje gipsane Oskare za „prave“, jer su resursi ponovo postali dostupni.
U istoriji dugoj 92 godine, zabeležene su mnoge zanimljivosti i ostvareni fascinantni rekordi koji i dan danas nisu oboreni.
Prvi i ujedno jedini nemi film koji je dobio ovu prestižnu nagradu 1929. godine, zove se „Krila“, sa Klarom Bou u glavnoj ulozi.
Scena iz filma „Krila”
Najmlađa dobitnica ove nagrade je Tejtum O’Nil koja je imala samo 10 godina kada je nagrađena 1974. godine, a počasnu nagradu Američke filmske akademije dobila je i Šerli Templ1935. godine, kada je imala samo 5 godina.
„Ben-Hur“ (1959.) je bio najodlikovaniji film sve do 1998. godine, kada je njegov rekord izjednačio „Titanik“, a ovaj rekord je još jednom izjednačen 2003. godine od strane „Gospodara prstenova – Povratak kralja“. Sva tri filma su dobila po 11 Oskara. „Gospodar prstenova – Povratka kralja“ je čak osvojio nagradu u svakoj kategoriji za koju je bio nominovan. Najodlikovanija žena je Idit Hed sa 8 nagrada, a najodlikovaniji muškarac je Volt Dizni sa neverovatne 22 nagrade. Prva afroamerikanka koja je dobila ovu prestižnu nagradu bila je Heti Mekdanijel, za sporednu ulogu u filmu „Prohujalo sa vihorom“, a najnominovanija glumica je Meril Strip, sa čak 13 nominacija.
U određenim situacijama dodeljivane su i „specijalne“ verzije Oskara. Takav slučaj je bio sa Diznijevim Oskarom za „Snežanu i sedam patuljaka“, kada mu je umesto standardnog dodeljen jedan veliki i sedam malih Oskara.
Šerli Templ predaje Dizniju njegovu specijalnu nagradu
Ove godine, kao i do sada, nominovani će biti svrstani u 24 kategorije, a u noći između 25. i 26. aprila nečiji snovi će biti ostvareni i godine njihovog truda biće nagrađene.
Kao i uvek, najzanimljivije kategorije su za najbolji film, najboljeg glumca i glumicu, kao i najbolju režiju. Film „Mank“, Dejvida Finčera je ove godine nominovan u najviše kategorija, njih 10, a prate ga filmovi sa po šest nominacija, među kojima su film Otac, Zemlja nomada, Suđenje čikaškoj sedmorici, Minari, Zvuk metala i Juda i Crni Mesija.
Romantika je nešto što u modernom fudbalu svakog dana sve više nedostaje. Polako prolaze dani kada će jedan Alan Širer odbiti velikog ser Aleksa Fergusona, kako bi igrao za klub koji voli od detinjstva, klub čiji je dres sanjao da će nositi, iako je znao da tamo nikad neće osvojiti tituli. Sve je manje ikona poput Totija, Maldinija, Skolsa ili Džerarda, koji su svoj život posvetili jednom klubu, a ne otrčali za milionima koje su mogli da uzmu.
Svake godine se povećava abnormalna količina prljavog novca koja se ulaže u fudbal kako bi se oprao i stvara tržište gde se više ni najprosečniji igrač ne može kupiti za ispod 50 miliona eura. Godinu za godinom fudbalu se oduzima duša, ali 18.4.2021. je datum kada je ovaj sport i zvanično izgubio svaki smisao.
Najveći evropski timovi, njih 12, iz Engleske, Španije i Italije objavilo je da izlaze iz Lige šampiona i nacionalnih liga osnivajući svoju ,,Superligu’’ iz koje neće moći da ispadnu, a kasnije će se jos 8 timova pridružiti. Ako izuzmemo sve ostale probleme, sam format lige je problematičan na toliko nivoa. Biće napravljene dve konferencije od po 10 timova iz koje će prva 3 kvalifikovati za plej-of, a 4. i 5. će igrati dodatnu rundu plej-ofa kako bi se kvalifikovali za četvrtfinale i nokaut fazu.
U prevodu dolazi do ,,amerikanizacije” fudbala gde će samo najimućniji moći da igraju na najvećem nivou, dok za sve ostale nema mesta. Još jedan detalj je da svaki tim koj pristupi ovom takmičenju dobija preko 300 miliona eura.
Čar fudbala je upravo u tome da jedan Lester koji je 2009. godine igrao treću ligu došao do titule 2016. godine. Jeste da su takvi slučajevi veoma retki, ali ovakvim potezom, apsolutno dolazi do ubistva takmičarskog duha. Svako mora da ima pravo da sanja da će jednog dana doći do vrha svojim radom, trudom i zato što je bolji od konkurencije, a ne zato što je kupio svoje mesto među gigantima. Malo njih taj san i ostvari, ali ako se ovo nastavi taj san zauvek umire.
Oduzeti Mersisajd derbi navijačima koji žive za tu utakmicu preko 100 godina je običan zločin. Istorija i tradicija će biti izbrisana samo zarad još većeg ekonomskog profita malog broja bogatih ljudi.
Draž utakmica Lige šampiona jeste u tome što se ne igraju često, a ako Barselona i Juventus budu igrali jedni protiv drugih svake godine po 5 puta, jednostavno izgubi se posebnost koju takvi legendarni dueli imaju.
Sport koji je nastao kao zabava radničke klase u kojem je svako mogao da uživa zvanično je postao sve ono što nikada nije trebalo da bude.
