„I sat within the valley green, I sat me with my true love 

My sad heart strove the two between, the old love and the new love 

The old for her, the new that made me think on Ireland dearly 

While soft the wind blew down the glen and shook the golden barley.”

Irci su narod koji je od 16. do 20. veka preko dvadeset puta podizao ustanke i bune sa težnjom da se oslobode britanske vlasti. Najznačajnije i najuspešnije akcije odigrale su se u prvoj polovini dvadesetog veka, a sve je počelo Uskršnjim ustankom 1916. godine.
Ustanici su izdali „Proklamaciju Irske Republike“, ali ustanak nije zahvatio celu zemlju, već se zadržao samo u Dablinu. Ovaj ustanak je bi kratkog veka i ugušen je u roku od jedne sedmice. Prema nekim podacima nastradalo je 485 ljudi, od čega preko 50% civila.

Britanski odgovor na ustanak u vidu egzekucije ustanika i hapšenja velikog broja aktivista je samo podstakao podršku za separatističku partiju zvanu „Šin Fejn“ (Sinn Féin), koja je na izborima 1918. godine osvojila 70% glasova. Pripadnici pokreta su se zakleli da neće sedeti u Parlamentu Velike Britanije u Vesminsteru, već da će uspostaviti Irski Parlament, koji je još bio poznat pod imenom „Dáil Eireann“. Ovaj Parlament je, 21. januara 1919. godine, potvrdio Proklamaciju iz 1916. godine zajedno sa „Irskom Deklaracijom nezavisnosti“. Irski volonteri rekonstituisani su u Irsku republikansku armiju (IRA) koja će tokom 20. veka iz redovne vojske prerasti u paramilitarnu formaciju koja će od sedamdesetih do devedesetih godina sejati strah po severnom delu ostrva. Za početak rata koji će trajati dve godine uzima se incident koji se desio tog istog 21. januara, kada je nekoliko pripadnika armije na svoju ruku napalo i likvidiralo dva policajca, pripadnike Irske kraljevske policije, dok su prevozili eksploziv.

S obzirom na brojnost i opremljenost, bilo je nezamislivo da se protiv britanske vojske bore na konvencionalan način, tako da su pripadnici IRA-e pristupili gerilskom stilu ratovanja, usmerenom na policiju i vojne jedinice u izolovanim krajevima. Glavna meta napada bili su pripadnici Kraljevske irske policije, odnosno Irci koji su radili za neprijatelje. Mete su, takođe, bile i imovina i administracija Ujedinjenog Kraljevstva, kao i policijske i vojne kasarne koje su bile izvor preko potrebnog oružja. Akcije su se sastojale u brzim i nasilnim napadima na određene lokacije, bez nošenja uniformi.

Britanske vlasti su izbegavale da pošalju regularnu vojsku, te su na napade odgovorile uvođenjem paravojnih formacija od kojih su na zao glas došli dobrovoljci iz Britanije poznati kao Black and Tans, koji su demonstrirali silu nad civilima i njihovom imovinom. Jedna od pobunjeničkih pesama kaže:

„They burned their way through Munster and laid Leinster on the rack

In Connaught and in Ulster, marched the men of brown and black

They shot down wives and children in their own heroic way…“

Na samom početku rata, vlasti su uglavnom podsticale građansku neposlušnost kao vid borbe. Istoričar Majkl Hopkinson u svom delu „Irski rat za nezavisnost“ kaže: „Što se većine ljudi ticalo, politika dana nije aktivna, već pasivna politika. Njihova politika se nije odnosila toliko na napade na Vladu, koliko na njeno ignorisanje i na pravljenje nove vlasti uz nju“. Tako da je i nasilje bilo relativno dobro kontrolisano sve do druge polovine 1920. godine, kada su sukobi drastično eskalirali. Primeri te neposlušnosti jesu razni štrajkovi, na primer odbijanje radnika na dokovima u Dablinu da prihvate bilo kakav ratni materijal, kao i odbijanje mašinovođa da svojim vozovima prevoze neprijateljske trupe, što je znatno otežalo kretanje protivnika IRA-e.

Takođe, jedna od politika koju je vlast propagirala, jeste „ostrakizam“ prema članovima Kraljevske irske policije. Ova politika je naročito urodila plodom, jer je stepen regrutacije za ovaj posao znatno opao, dok je broj onih koji su napuštali službu rastao. Pripadnici policije su često morali da koriste oružje kako bi mogli da kupe hranu, jer Irci nisu hteli čak ni da prodaju hranu neprijatelju, bez obzira što je iste nacionalnosti kao i oni.

Nasilje se povećalo već početkom 1920. godine. Većina Šin Fejna je bila u zatvoru, a predsednik Ejmon de Valera je bio u Americi da bi prikupio sredstva za rat. Dvojica vođa IRA-e, Kolins i Melkejhi, naredili su dobrovoljcima u celoj zemlji da napadnu kasarne kraljevske policije, kako bi prikupili oružje. Usledila je serija napada na ruralne policijske stanice, te su pripadnici policije bili prinuđeni da napuste svoje manje ispostave i prebace se u bolje utvrđene stanice u gradovima, a napuštene stanice su spaljene u Uskršnjoj nedeljnoj noći 1920. godine.

Do drastičnog eskaliranja sukoba krajem 1920. godine, dovele su odmazde nad civilnim stanovništvom zbog akcija IRA-e. Jesen i zima te godine videle su novu okrutnost sa obe strane. Pa je tako IRA, 21. novembra, lansirala veliki napad na Britanske obaveštajce, ubivši 14 ljudi. Iz odmazde pripadnici Kraljevske irske policije i Black and Tans-a, pucali su na civile na fudbalskoj utakmici, ubivši tom prilikom 15 civila, u danu koji je poznat kao „Krvava subota“.
U decembru su Britanci zahtevali da IRA preda oružje, pa da se nakon toga pristupi pronalasku mirnog rešenja, što je Kolins odbio. Smatra se da je do kraja te godine oko 500 ljudi izgubilo živote.

U prvih 6 meseci naredne godine, oko 1000 ljudi je ubijeno u borbama. Nasilje je bilo najintenzivnije u Dablinu, Južnom Minsteru i Belfastu iako je bilo aktivnosti i u drugim oblastima.
Vojni zakon (martial law) je proglašen u provinciji Minster. Britanska vojska, ovaj put regularna, je bila raspoređena u većim brojevima. Počela su čišćenja i „zvanična osveta“, uključujući paljenje kuća i ubijanje civila, kao odgovor na akcije IRA-e. IRA je na to odgovorila povećanim ubijanjem obeveštajaca, širenjem napada na osoblje van dužnosti i spaljivanjem imovine lojalista. Kada su Britanci počeli da ubijaju zarobljenike, IRA je na isti način odgovorila. Krajem maja 1921. godine, IRA je izvela najveću akciju u ovom ratu. Oko 120 ljudi je napalo i zapalilo jednu značajnu zgradu u pristaništu (custom house). Iako ih je ova operacija skupo koštala, 6 ljudi je ubijeno, 12 ranjeno a preko 70 zarobljeno, imala je odlučujući psihološki efekat na London. Kralj Džordž Peti je u svom govoru u Belfastu predložio pregovore o miru, 11. jula 1921. godine, te je proglašeno primirje.

Anglo-irski sporazum, potpisao je Majkl Kolins u decembru 1921. godine, posle višenedeljnih pregovora koje su on i Artur Grifit vodili sa Čerčilom, Lojdom Džordžem i Birkenhedom. Ovaj sporazum je lišio Irsku Republiku svog zvaničnog statusa, a umesto nje proglašena je Irska Slobodna Država koja je dobila punu kontrolu svojih dobara, carina i ekonomske politike, s tim što je ta nova država ostala u domenu Britanske Imperije i članovi novog Parmalenta morali su se zakleti na vernost kruni. A Severna Irska je ostala u okviru Ujedinjenog Kraljevstva, zbog pretežno protestantskog stanovništva, za razliku od ostatka ostrva gde su većinu činili katolici.

Ispostavilo se da je Kolins bio u pravu kada je prilikom potpisivanja sporazuma rekao da je potpisao svoju smrtnu presudu, s obzirom na to da je ubijen 9 meseci kasnije. Za tih 9 meseci je uspeo da ratifikuje sporazum u Parlamentu i da se okrene borbi protiv IRA-e, koju je nekada predvodio.

Ovaj sporazum izazvao je velike podele u Irskoj, koje su dovele do kratkog ali krvavog građanskog rata (maj 1922 – jun 1923), između pristalica sporazuma i IRA-e koja se protivila sporazumu i težila potpunoj nezavisnosti i ujedinjenju Severne Irske sa Irskom.

Sama Irska Slobodna Država postojala je do 1937. godine, kada je novim ustavom promenjeno njeno ime u „Republika Irska“.

Irska Republikanska Armija je nastavila da postoji, s tim što je do kraja veka doživela neke promene. Tako se 1969. godine podelila na dve grupe, zbog pitanja da li se treba prikloniti parlamentu Republike Irske i da li treba preduzeti neke akcije zbog širenja nasilja u Severnoj Irskoj. Privremena IRA koja je tada nastala je preduzela masovne akcije u cilju zaštite katoličkog stanovništva na severu. Te nove borbe su trajale sve do 1997. godine, kada je sklopljeno konačno primirje koje traje i danas, ali želja za ujedinjenjem Irske i Severne Irske nikada nije u potpunosti nestala, jer kako kaže jedna revolucionarna pesma „For 800 years we fought you without fear and we’ll fight you for 800 more“.

Piše: Srđan Martić