Mustafa Golubić rođen je u Stocu 24. oktobra 1891. godine u skromnoj i siromašnoj porodici. Osnovnu školu završio je u rodnom gradu, a zatim je upisao malu realku u Sarajevu. Dominantan još kao dete, uvek je lako zauzimao lidersku poziciju. U Beograd je došao da upiše gimnaziju i tokom tih dana pristupa organizaciji „Crna ruka”. Studirao je tehniku, a zatim kao jugoslovenski stipendista studira prava u Ženevi i Tuluzu. Ubrzo nakon anektiranja Bosne i Hercegovine Austrougarskoj 1908. godine, kao revoltirani omladinac pristupa organizaciji „Mlada Bosna“. Svoju ulogu u Sarajevskom atentatu je negirao jer je u tom trenutku bio u Francuskoj. Skrenuo je pažnju na sebe i svoju neustrašivost skokom sa starog železničkog mosta u Beogradu, kada su ga, pretpostavlja se, primetili vojvoda Tankosić i Apisovi ljudi. Ubrzo je pristupio dobrovoljačkim odredima Voje Tankosića. Pored hrabrosti, u Prvom balkanskom ratu se istakao i vojnim veštinama, pa je odlikovan Ordenom Miloša Obilića za hrabrost.
U Rusiju prvi put odlazi 1914. godine gde ga je navodno vrbovala ruska tajna policija – Ohrana i za nju je radio do Oktobarske revolucije 1917. godine. Da bi ostvario kontakte i ušao u više društvene krugove, postoje tvrdnje da je postao mason, ali ni za šta od ovog ne postoje konkretni dokazi. Tokom Solunskog procesa 1917. godine, odbio je da svedoči protiv Dragoljuba Dimitrijevića Apisa, ostajući veran ideji i drugovima. Javno se zarekao da će ga osvetiti, tako što će nad prestolonaslednikom Aleksandrom izvršiti smrtnu kaznu. Zbog toga je bio osuđen na godinu dana zatvora, a onda je interniran na Krf.
Ono što ga čini naročito interesantnim je sposobnost prerušavanja, pa je tako da bi izbegao hapšenje, vešto glumio katoličkog sveštenika, epileptičara i bogalja. Veruje se da je govorio četrnaest jezika i imao 250 pasoša. Sa bliskim saradnikom Vejvodom je podelio svoju filozofiju života: „Roditi se i detinjstvo provesti u Stocu, prebeći iz Bosne i družiti se sa gostoprimnim Beograđanima, studirati i voditi zanimljive razgovore sa Crnogorcima, studirati u skupom Beču, raditi opasne ilegalne poslove u nesigurnom Pragu, živeti i strahovati u lepom Parizu, obliaziti muzeje i družiti se sa lepim Parižankama i uzgredno misliti na Moskvu, sanjati Bern i Ženevu, a za to vreme spremati se za revoluciju i raditi sve što nas dvojica činimo, spada u najuzvišenije i najlepše od svega toga.”
Pretpostavka je da je komunistima pristupio 1922. godine u Beču, a zatim otišao u Moskvu gde je dobio obuku za vrhunskog špijuna Četvrtog odeljenja GPU (Gosudarstvenoe političeskoe upravljenije – Državna politička uprava). U Parizu je nabavljao falsifikovane pasoše za komuniste.
Vest o smrti ovog majstora konspiracije je stigla 1937. godine. Govorilo se da je poginuo u španskom gradu Santanderu. Međutim, ova vest nije bila istinita, već se u Beograd vratio početkom 1940, kao Gojko Tamindžić. Gestapo ga je uhapsio 7. juna 1941. na adresi Mirijevski bulevar 97, u kući porodice Višnjevac. Podvrgnut je strahovitom mučenju pri kome mu je slomljena skoro svaka kost u telu, ali prkosan, ništa nije odao. Samo je priznao da je zastupnik Kominterne, protivnik Nemaca. U Pionirski park su ga odneli na stolici, zbog nemogućnosti da hoda kao posledice mučenja, gde su ga i streljali 11. juna 1941. godine.
Da li je zaista bio blizak sa Staljinom, organizator atentata na Trockog, ljubavnik Fride Kalo, Titov protivnik i da li ga je baš Tito „otkucao”, svakako će ostati zagonetka. Šta je od svega istina, a šta legenda, na čitaocima je da prosude. Svakako da ovaj izuzetno vešt agent, izaziva interesovanje decenijama posle svoje smrti. Milan Janković Satrijani je autor knjige „Dosije Golubić” koju bih preporučila onima koje detaljnije zanima život ove izuzetne ličnosti.
Piše: Vladana Nikolić