Select Page
Drugačiji pogled na The Queen’s Gambit

Drugačiji pogled na The Queen’s Gambit

“I Would Say It Is Much Easier To Play Chess Without The Burden Of An Adam’s Apple.”

Na prvi pogled tema kojom se bavi nova Netflixova mini-serija ,,The Queen’s Gambit” izgleda neuobičajeno i poprilično nezanimljivo. Nisam mogla razumjeti zašto najveća produkciona kuća pravi seriju koja se usredsređuje na monoton svijet šaha. Očekivala sam da će ovo biti još jedan u nizu kliše prikaza feminizma, razblažen prikaz onoga što znači biti žena u muškom svijetu. Međutim, to nije bio slučaj. “The Queen’s Gambit” uzima jednoličnu i suvoparnu igru šaha i pretvara je u senzualnu i uzbudljivu dramu.

Zasnovan na istoimenom romanu Valtera Tevisa iz 1983. godine, serija prati život osmogodišnje devojčice čija majka umire u saobraćajnoj nesreći. Ona ubrzo završava u sirotištu i nailazi na domara koji igra šah u podrumu. Od prvog pogleda Bet postaje opsjednuta šahovskom tablom. Ubrzo se pokazuje kao šahovsko čudo stičući međunarodnu slavu kao visoko kvalifikovana šahistkinja.

Na prvi pogled, “The Queen’s Gambit” izgleda kao stilski vođena serija koja čini igru šaha senzualnom. Međutim, kako epizode teku i dublje zalazimo u dramu, otkrivamo feminističku poruku koja se suptilno prožima kroz seriju.  Međutim, feminizam nije glavna tema ove serije, već element koji se provlači. Na ovaj način serija uzima visoko stigmatizovanu riječ i stvara umjetničko djelo zadržavajući istinsko značenje riječi.

Za razliku od popularne ideje feminističkih serija, čija je centralna tema imati snažnu žensku ulogu, “The Queen’s Gambit” ne predstavlja slamanje patrijarhata. Serija ne gura feminističku propagandu u lice, što je često glavni problem feminističkih filmova, serija i knjiga. Često to usredsređivanje cijele radnje na stvaranje jakog ženskog lika koji može da uradi sve sam zasijeni sve ono bitno – ostavljajući iza sebe poruku „žene su sjajne, žene su jake – kome trebaju muškarci?”. Serija ,,Queen’s Gambit” ima autentičan prikaz ženskih likova, i u toj autentičnosti prikazuje da feminizam jednostavno postoji, on nije usiljen. Na veoma interesantan način oslikava da je snažna, jaka žena zapravo antiteza konvencionalnoj patrijarhalnoj strukturi.

Foto: Netflix

Bet je prirodno feministkinja – posebno tokom 50ih i 60ih godina Amerike. Ona je žena koja prihvata svoju pamet i ženstvenost i zapravo predstavlja veliku suprotnost u odnosu na to kako su feministkinje u to doba, pa čak i danas ,,trebale” da izgledaju. Ona ne razmišlja o izazovima i predrasudama sa kojima se mora suočiti kao žena u zajednici kojom dominiraju muškarci, niti je zamjera bilo kome. U seriji postoji scena u kojoj novinar ,,Life” magazina pita Bet kako je to „biti djevojčica, među svim tim muškarcima“. Da je Bet odgovorila sa „osnažujuće“ ili „osjeća se snažno, ali uplašeno“ – hranila bi taj narativ da je ona žena koja je sjajna samo zato što pobjeđuje u igri kojom dominiraju muškarci. Međutim, njoj je svejedno, i umjesto toga jednostavno odgovara sa „Ne smeta mi.“ Bet je lik koji postoji izvan društva „kluba dječaka“ i ne razumijie zašto njen pol ima veze sa njenom nezavisnošću – zbunjuje je zašto mediji odlučuju da istaknu njen pol, a ne njene šahovske sposobnosti. Serija na jedan veoma unikatan i lijep način prikazuje da poenta feminizma nije igra moći, već da pokaže za šta su žene zaista sposobne.

Betina majka Alma Vitli, kroz seriju zapravo predstavlja čistu suprotnost u odnosu na svoju ćerku. Kroz 50e i 60e godine, očekivalo se da se žene identifikuju samo kao supruge i majke. U ovo doba žene su bile obeshrabrivane da imaju posao ili druge interese koji bi ih odvratili od kućnih poslova. Iako mnoge žene ovu ulogu ne preferiraju, postoje neke koje su do danas sasvim u redu s njom. Slagala bih kad bih rekla da u par navrata nisam primijetila kako osuđujem Almine odluke. Da, Alma se mučila kad je njen suprug odlučio da napusti Bet i nju. Da, uspjela je samo zahvaljujući Betinim vještinama. Međutim, prije nego što sam je u potpunosti otpisala kao antifeministkinju, vratila sam se jednoj od ključnih stvari za koje se feminizam zalaže – izborima. Alma možda nije idol kakvom većina modernih žena teži, ali ona je takođe žena koja je u svoje vrijeme živjela na način na koji ju je sistem uputio. Takođe, na kraju ipak preuzima odgovornost i postaje istinska majka Bet – uprkos tome što nije u potpunosti razumjela njene akcije i želje.

Ljepota serije „The Queen’s Gambit“  leži u njenoj složenosti. Iako izražava feminističke teme – to radi elegantno. Serija ne čini glavnu junakinju nepobjedivom, duboko zaranja u njenu psihu i otkriva njene slabosti. Ona jeste genije, ali je i ljuta i opsesivna. Serija pokazuje kako izgleda zdrav ego i da to zapravo nije loša ženska osobina. Pokazuje njenu ljubav prema pobjedi, kao i njenu ranjivost, da nikada ne dozvoli da je iko povrijedi. Ona želi da pobjedi, ali više od toga, želi mjesto ili nekoga – da mu pripada. „The Queen’s Gambit“ daje Tejlor-Džoj prostor da prikažu posebnu, nesavršenu osobu koja poštuje svoju vatru koliko i sjaj.

Piše: Marija Pavličić

„I pored teške situacije moguće je završiti školsku godinu” – intervju sa Bojanom Milisavljevićem

„I pored teške situacije moguće je završiti školsku godinu” – intervju sa Bojanom Milisavljevićem


Nepredviđene okolnosti koje su zadesile ceo svet posebno su se odrazile na studente koji su dobili potpuno novo iskustvo studiranja u odnosu na dosadašnje. O izazovima studiranja u doba epidemije govorimo sa prodekanom za nastavu Pravnog fakulteta, profesorom Bojanom Milisavljevićem.

Profesore, mada je u ovom periodu teško predviđati stvari, kako Vam izgleda budućnost ove školske godine, šta novi talasi epidemije znače za nas studente?

Smatram da je i pored teške epidemiološke situacije moguće završiti ovu školsku godinu. Sve vreme se ulažu veliki napori kako bi se nastava izvodila redovno i kako bi se ispunile sve školske obaveze. Važno je da smo uspeli da nastavu prilagodimo promenjenim okolnostima i da studenti mogu da isprate sve oblike nastave. Pored predavanja koja se odvijaju onlajn, postoji određeni broj kolega koji su i studijske grupe i vežbe prebacili na onlajn oblik izvođenja nastave. Na master i doktorskim studijama s obzirom na to da se radi o manjim grupama nastava je za sada uglavnom uživo u zgradi fakulteta.

Dosta studenata nas je pitalo kako će izgledati overa semestra ove školske godine, budući da mnogi studenti prate nastavu iz svojih domova, takođe, možete li nam nešto više reći kako će praktično izgledati ispiti u januarskom i februarskom ispitnom roku?

Ovaj semestar će biti okončan po planu. S obzirom na to da se ne evidentira prisustvo studenata na onlajn nastavi to neće biti uslov za overu semestra. Ostaće uslov potpisi sa vežbi koje su dodeljene. Primećeno je da studenti više prate onlajn nastavu nego ranije dok su mogli da dolaze na predavanja uživo. Ispiti bi trebalo da izgledaju kao i do sada od kada je počela pandemija. 

Kako biste ocenili rad Pravnog fakulteta, pa i celog Univerziteta u ovom period krize, smatrate li da se dobro odreagovalo na ove nepredviđene situacije?

Smatram da smo uglavnom dobro odreagovali u pogledu nastave i ispita. Stalno se trudimo da ne dozvolimo da fakultet postane mesto gde se može širiti zaraza, pa insistiramo na nošenju maski, dezinfekciji ruku i slično. Na žalost studenti često po ulasku na fakultet skinu masku što ne bi smeli da rade jer tako ugrožavaju i sebe i druge. 

U ovom periodu smo stekli brojna iskustva vezana za funkcionisanje onlajn nastave, mislite li da će ova iskustva dovesti do određenih promena u načinu rada fakulteta i po prestanku epidemije?

Mislim da će se neka iskustva koristiti svakako. Ne bi bilo loše da se pojedini studijski programi akredituju za online izvođenje jer bi to bilo korisno i za fakultet i za studente koji bi mogli da studiraju na daljinu.

Pravni fakultet je institucija sa izuzetno velikom tradicijom, smatrate li da idemo u korak sa vremenom i u čemu se to razlikujemo od najboljih svetskih fakulteta?

Mislim da u velikoj meri možemo da se merimo sa drugim velikim fakultetima i da ne zaostajemo ni po čemu.

Na kraju, aktuelna tema o kojoj se jako mnogo priča, možete li nam Vi kao neko ko se bavi pravom sa međunarodnog aspekta reći, šta za region i Srbiju znači pobeda Džoa Bajdena na predsedničkim izborima u Americi?

Mislim da se tu preuveličava. Američka politika ima svoj kontinuitet i tu promena predsednika neće presudno da utiče. Dakle ne očekujem nikakvo čudo već nastavak politike koju je vodio i prethodni predsednik.

Čovek koji je pobedio Ferari

Čovek koji je pobedio Ferari

Prošle godine smo konačno dobili ekranizaciju čuvenog događaja u svetu automobilizma. Od 14-og novembra 2019. godine, na bioskopskim platnima se prikazivao film „Le Man ’66: Slavna 24 sata“, u režiji Džejmsa Mongolda. Glavne likove, Kerola Šelbija i Ken Majlsa, igraju dva Oskarovca – Met Dejmon i Kristijan Bejl.

Trka u Le Manu je gotovo legendarna, naročito zahvaljujući periodu šezdesetih i sedamdesetih godina, u kom je i smeštena radnja ovog filma. U tom periodu, proizvođači automobila videli su Le Man kao priliku da pokažu da su najbolji. Početkom šezdesetih, Ferari je apsolutno dominirao Le Manom sa šest titula u nizu, tako da su se junaci ove priče nalazili pred pravim izazovom – trebalo je pobediti nepobedive. Neuspeli pokušaj spajanja kompanija Ford i Ferari pokrenuo je niz događaja koji će promeniti živote glavnih junaka i stvoriti rivalstvo koje je obeležilo ovaj period u svetu automobila.

Prezime Šelbi poznato je ljubiteljima serije „Peaky Blinders“, ali sigurno se mnogi pitaju: „Ko je sada Kerol Šelbi?“ – Hajde onda nešto da kažemo o gospodinu Kerolu Šelbiju.

Čuveni američki konstruktor rođen je 1923. godine u državi Teksas u SAD-u. Ljubav prema automobilima nasledio je od oca, koji mu je dao upravljač „Dodge Brothers Sedana ’34“, sa samo jedanaest godina. Iako se u Teksasu može polagati „tek“ sa četrnaest godina, mladi Šelbi nije mogao da se strpi. Nažalost, već od sedme godine, javljaju se srčani problemi koji će i okončati njegovu trkačku karijeru. Završio je vazduhoplovnu akademiju u San Antoniju, ali nije učestvovao u borbenim operacijama u Drugom svetskom ratu, već se bavio obukom pilota. Sa 28 godina, oprobava se u trkačkim sportovima i uzima učešće u F1 (formuli), ali bez većih uspeha.

Svoj pečat u automobilističkom takmičenju ostavlja u Le Manu, trci koja traje puna 24 sata, gde vozeći za ekipu Aston Martina, zajedno sa timskim kolegom Roj Savladorijem, pobeđuje 1959. godine. Tokom trka uzimao je po nekoliko nitroglicerina da bi izdržao napore, ali zbog sve češćih problema sa srcem odlučuje da prekine sa trkama, nakon čega počinje njegova konstruktorska karijera.

Šelbijev plan da V8 motor stavi u laganu karoseriju od aluminijuma, kako bi automobil bio što startniji, nije prihvaćen od strane kompanije Chevrolet, koja samim tim odbija da im on unapredi seriju „Corvete“. Svoju šansu je osetila kompanija Ford, koja  na veliku inicijativu predsednika Li Ajakoka poziva Šelbija da im konstruiše sportski automobil koji bi nadmašio „Chevrolet Corvete“. Odgovarajuću karoseriju za budući automobil imala je kompanija AC motors iz Engleske, te Šelbi odlazi na ostrvo na pregovore, koji se završavaju uspešno. Kao rezultat saradnje Forda i Ac motorsa javlja se „Shelby Cobra“, jedan od najboljih sportskih automobila ikada. Čuvena Kobra proizvedena 1962. godine, imala je ubrzanje do 100 km/s ispod 4,5 sekunde, a do 160 km/s ispod 10 sekundi i bila je brža od Ferarija, koji je do tada bio sinonim za sportski automobil. Koliko je ovaj model cenjen u svetu, najbolji pokazatelj je podatak da je poslednji primerak Cobra 427 Super Snake prodat za 5.1 milion dolara. Zbog uspeha Shelby Cobre, kompanija Ford daje novi zadatak konstruktoru, a to je unapređenje serije Ford Mustang, te 1965. godine izlazi prvi Shelby Mustang.

Kerol Šelbi je pretočio svoje umeće u Fordove modele kao što su: GT350, GT350 S, GT500, GT500 KR. A posebno se izdvaja model GT40 koji pobeđuje Ferarija 330 P3, 1966. godine u Le Manu, o čemu se i govori u filmu Džejmsa Mangolda.

Shelby Cobra
Shelby Cobra

Li Ajakoka potom menja tabor i prelazi u Chraisler motors i poziva Šelbija da mu se priključi. Upravo Šelbi je imao ključnu ulogu u razvoju sportskih automobila serije „Viper“, a 1996. godine konstruisao je Dodge Viper RT 10 CS, jedan od najređih automobila, s obzirom da je napravljeno samo 25 modela. Nakon ove saradnje i rada na Viperu-u, Kerol se vraća u Ford.

Iza sebe je imao čak sedam brakova, a zanimljivo je i to da je jedan deo života proveo u Južnoj Africi.

Kerol Šelbi, legenda automobilizma, napustio nas je 2012. godine u svojoj 89. godini života, a kao što iza svakog velikog čoveka ostaju njegova dela, iza Kerola su ostali automobili, kao i legenda o čuvenom Le Manu ’66 i čoveku koji je pobedio Ferari. O načinu na koji se ulazi u legendu i pobeđuju najveći, dešavanjima na samoj trci kao i o sudbini likova, saznaćete u već pomenutom filmu „Le Man ’66: Slavna 24 sata“ ili kako ga na američkom tržištu nazivaju „Ford v Ferrari“.

Piše: Dušan Topić

Ostrvo Pelikana – priča o ljubavi i potrazi za pravdom

Ostrvo Pelikana – priča o ljubavi i potrazi za pravdom


„U prethrišćansko doba, u vreme velike gladi, verovalo se da majka pelikan, kako bi u životu održala mladunce, kljunom probija grudi i prehranjuje ih sopstvenom krvlju. Kasnije je ovaj motiv često predstavljan kao simbol Hristove žrtve.”

U novom romanu „Ostrvo pelikana,” sudija i pisac Miodrag Majić nas uvodi u svet ljudi sa margina našeg društva, u duboko preispitivanje sebe, svojih odluka i spoznavanje istine koja je vrlo često tu pred nama, ali svesno ili nesvesno biramo da pred njom zatvaramo oči.

Ovu priču o ljubavi, priču o žrtvovanju i neprekidnoj borbi i potrazi za pravdom, pričaju nam četiri junaka- Ajša, Gabriel, novinarka Jovana i sudija Dedijer.

Dvoje mladih Roma čini, prema mišljenju pravosuđa i ostrašćene javnosti, neoprostiv greh. Taj greh je bila čista, nevina, ali za našu sredinu, atipična ljubav. Zla kob se od samog početka, poput tamnog oblaka, nadvila nad njima. Četrdeset dana. Četrdeset dana i Ajša, zakonski gledano, više ne bi bila dete i ova priča bi bila priča o pesmi, igri i sreći. Ne znajući za pravne norme, Gabriel, mladić koji je upravo spoznao smisao života, naći će se pred prekim sudom onih čijem svetu ne pripada.

Sa druge strane, upoznajemo sudiju Pavla, čoveka koji se na samom kraju karijere bori sa osećanjem sopstvene krivice i odgovornosti za niz događaja koji će odrediti sudbinu nevinih duša.

Njegova presuda, iako isprva samo obični zadatak za jednog novinara, za koji je čak smatrala da ni ne zaslužuje ime njenog kalibra, postaće Jovanin teret, bol, suočavanje, molba za oproštaj i prilika za novi početak.

Ova složena i emotivna priča nas stavlja pred duboke moralne dileme. Koliko smo zapravo pravedni? Koliko uopšte razmišljamo o pravdi? Donosimo li sudove olako ili stanemo, promislimo, pa se odvažimo da kažemo?

„Bio sam mlad kada sam prvi put čuo tu misao. Gimnazija. Profesorka filozofije govorila je o Balzaku i njegovoj dilemi. Veliki pisac se pitao da li bi (a da to niko nikada ne sazna) čovek bio spreman da sopstvenim mislima prouzrokuje smrt nekog starog, bolesnog i nikom potrebnog Mandarina ako bi zahvaljujući tom činu postao neizmerno bogat. Dakle, sama misao koja rađa posledicu za koju niko nikad neće saznati, a zauzvrat bogatstvo koje ceo život čini ugodnim i ispunjenim zadovoljstvom,” reči su sudije Pavla.  Koji izbor bismo napravili? Da li bismo bili u stanju nositi nekog na duši zarad raskoši, ugleda, slave i naizgled savršenog života? Koliko malo ili mnogo nam je potrebno da krenemo linijom manjeg otpora?

Vrlo često blistava spoljašnost prikriva, tugu, strahove, očaj i nemire. Svako nosi svoj teret i radi onako kako misli da je najbolje za njega. To nas dovodi do zaključka da u svakom od nas može postojati zlikovac, samo je pitanje da li će ga naše životne okolnosti iznedriti. I da pre nego oštro osudimo nekog, bar jednom sudimo sebi.

„Međutim, iako tako dobri, pelikani beže od drugih životinja i ljudi.Zato što bi ih, kada se ne bi krili, drugi, koji nemaju njihovu dobrotu, iskoristili. I zato što njihova pravila nijedno drugo živo biće ne bi razumelo. Možda bi im se smejali, možda bi ih oterali, možda bi im naudili… Zato dolaze ovde na ostrvo i tu žive jedni s drugima i pomažu jedni drugima. Nikome ne smetaju i ostaju sami da i njima niko ne bi smetao.”

I na kraju, da li nam je blizak pojam žrtve? Da li smo spremni kao majka pelikan dati spostvenu krv za dete, slobodu, ljubav, spasenje duše, čak i onda kad nas niko ne razume?

Piše : Vladana Nikolić

Njegoš – ideja van vremena

Njegoš – ideja van vremena

Izuzetno je teško reći bilo šta novo o Njegošu, toliko je toga napisano i još više izmišljeno, nevjerovatno koliki trag je ostavio u samo 37 godina života. Bez obzira na sve to, o Njegošu nikad dosta. Odakle početi?

Rođen na današnji dan 1813. godine u Njegušima, selu blizu Cetinja, vladika Rade se od ranog djetinjstva obrazovao u manastirima, a njegov stric, vladika Petar I, angažovao mu je učitelje kod kojih je sticao znanje iz oblasti književnosti, jezika i istorije. Veliki uticaj na njega su imali njegovi učitelji, Sima Milutinović i Lukijan Mušicki, koji su kod njega razvili ljubav prema pisanju i poeziji, naročito narodnoj i klasičnoj grčkoj. Sa nepunih 18 godina biva hirotonisan i rukopoložen za vladiku po testamentarnoj želji Petra I Petrovića. Njegovo vladanje obilježili su uvođenje poreza, uspostavljanje centralizovane države i značajniji pomaci u cilju ujedinjenja i pomirenja crnogorskih plemena.

Pod upravu dobija razjedinjena plemena, pustinju ,,krša” i ideju slobode, koju je nosio u sebi i divio joj se tokom cijelog života.

„Vuk na ovcu svoje pravo ima ka tiranin na slaba čovjeka; al tirjanstvu stati nogom za vrat, dovesti ga k poznaniju prava, to je ljudska dužnost najsvetlija!”

Njegov romantičarski duh se prožima kroz cjelokupan književni opus. Oslobođenje svog naroda od viševjekovnih lanaca ropstva, kroz Gorski vijenac, govori o spoju književnog i filozofskog. Govori o opijenosti slobodom. Njegoš „nije imao kad” da se bavi iluzornim stvarima, vladanjem svojim narodom, natopljenim formalizmima. On je živio i borio se za slobodu svog naroda. Svoje misli, razmišljanja, iskušenja, prenio je na papir i omogućio nam da ga spoznamo iznutra. Vidimo ih oslikane u njegovim likovima, iskazujući ih i dajući im jednu širinu i prosto je nevjerovatno da je to mogao napisati jedan vladar rođen u takvoj sredini i pod takvim okolnostima.

Prije svega bio je čovjek. Sa svim svojim grijesima, požudama i mislima koje ni snu ne bi mogli zamisliti. Sve je to Njegoš, njegova sloboda, njegove emocije, ljubav, uspjeh, pa i neuspjeh. Kad bismo njegova previranja banalizovali, sve njegovo možemo pronaći i u sebi. U jednom trenutku se borimo, želimo, dvoumimo i lomimo. Pa čak i ljubav na koju Njegoš, kao strogi vladar u Crnoj Gori i vladika prije svega, nije imao pravo, a dao nam je sve to.

Trenuć mi je svaki sahat – moje vreme sad ne ide;

sile su mi na opazu, oči bježe svud – da vide.

Dok evo ti divne vile lakim krokom đe mi leti –

zavid’te mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti!”

O Njegošu su pisane knjige, pričali su i tumačili ga brojni. Svrstavali su ga u razne „redove”, pokušavali da ga shvate. Prošao je kroz svačije ruke, i njegova ličnost i njegovi stihovi, od zapada do istoka. Na nama je da ga čitamo i čuvamo, jer njegova univerzalnost i veličina je mnogo veća od svih napisanih i ,,analiziranih” riječi Lovćenskog Tajnovidca. Za kraj, kad se piše o Njegošu, kako završiti bez stihom?

T’jelo stenje pod silom duševnom,

koleba se duša u t’jelu.

More stenje pod silom nebesnom,

koleblju se u moru nebesa;

volna volnu užasno popire,

o brijeg se lome obadvije.

Niko srećan, a niko dovoljan,

niko miran, a niko spokojan.

Sve se čovjek bruka sa čovjekom:

gleda majmun sebe u zrcalo!”

Piše : Lazar Šofranac