„U prethrišćansko doba, u vreme velike gladi, verovalo se da majka pelikan, kako bi u životu održala mladunce, kljunom probija grudi i prehranjuje ih sopstvenom krvlju. Kasnije je ovaj motiv često predstavljan kao simbol Hristove žrtve.”
U novom romanu „Ostrvo pelikana,” sudija i pisac Miodrag Majić nas uvodi u svet ljudi sa margina našeg društva, u duboko preispitivanje sebe, svojih odluka i spoznavanje istine koja je vrlo često tu pred nama, ali svesno ili nesvesno biramo da pred njom zatvaramo oči.
Ovu priču o ljubavi, priču o žrtvovanju i neprekidnoj borbi i potrazi za pravdom, pričaju nam četiri junaka- Ajša, Gabriel, novinarka Jovana i sudija Dedijer.
Dvoje mladih Roma čini, prema mišljenju pravosuđa i ostrašćene javnosti, neoprostiv greh. Taj greh je bila čista, nevina, ali za našu sredinu, atipična ljubav. Zla kob se od samog početka, poput tamnog oblaka, nadvila nad njima. Četrdeset dana. Četrdeset dana i Ajša, zakonski gledano, više ne bi bila dete i ova priča bi bila priča o pesmi, igri i sreći. Ne znajući za pravne norme, Gabriel, mladić koji je upravo spoznao smisao života, naći će se pred prekim sudom onih čijem svetu ne pripada.
Sa druge strane, upoznajemo sudiju Pavla, čoveka koji se na samom kraju karijere bori sa osećanjem sopstvene krivice i odgovornosti za niz događaja koji će odrediti sudbinu nevinih duša.
Njegova presuda, iako isprva samo obični zadatak za jednog novinara, za koji je čak smatrala da ni ne zaslužuje ime njenog kalibra, postaće Jovanin teret, bol, suočavanje, molba za oproštaj i prilika za novi početak.
Ova složena i emotivna priča nas stavlja pred duboke moralne dileme. Koliko smo zapravo pravedni? Koliko uopšte razmišljamo o pravdi? Donosimo li sudove olako ili stanemo, promislimo, pa se odvažimo da kažemo?
„Bio sam mlad kada sam prvi put čuo tu misao. Gimnazija. Profesorka filozofije govorila je o Balzaku i njegovoj dilemi. Veliki pisac se pitao da li bi (a da to niko nikada ne sazna) čovek bio spreman da sopstvenim mislima prouzrokuje smrt nekog starog, bolesnog i nikom potrebnog Mandarina ako bi zahvaljujući tom činu postao neizmerno bogat. Dakle, sama misao koja rađa posledicu za koju niko nikad neće saznati, a zauzvrat bogatstvo koje ceo život čini ugodnim i ispunjenim zadovoljstvom,” reči su sudije Pavla. Koji izbor bismo napravili? Da li bismo bili u stanju nositi nekog na duši zarad raskoši, ugleda, slave i naizgled savršenog života? Koliko malo ili mnogo nam je potrebno da krenemo linijom manjeg otpora?
Vrlo često blistava spoljašnost prikriva, tugu, strahove, očaj i nemire. Svako nosi svoj teret i radi onako kako misli da je najbolje za njega. To nas dovodi do zaključka da u svakom od nas može postojati zlikovac, samo je pitanje da li će ga naše životne okolnosti iznedriti. I da pre nego oštro osudimo nekog, bar jednom sudimo sebi.
„Međutim, iako tako dobri, pelikani beže od drugih životinja i ljudi.Zato što bi ih, kada se ne bi krili, drugi, koji nemaju njihovu dobrotu, iskoristili. I zato što njihova pravila nijedno drugo živo biće ne bi razumelo. Možda bi im se smejali, možda bi ih oterali, možda bi im naudili… Zato dolaze ovde na ostrvo i tu žive jedni s drugima i pomažu jedni drugima. Nikome ne smetaju i ostaju sami da i njima niko ne bi smetao.”
I na kraju, da li nam je blizak pojam žrtve? Da li smo spremni kao majka pelikan dati spostvenu krv za dete, slobodu, ljubav, spasenje duše, čak i onda kad nas niko ne razume?
Piše : Vladana Nikolić