Od pada pod vlast Ruskog carstva 1809. godine, pa sve do pobede Boljševika 1917. godine, Finska je bila autonomna država u okviru carstva uspostavljena sa ciljem da štiti Sankt Peterburg od upada Švedskog kraljevstva, tada najvećeg neprijatelja Rusije. Dolazak Boljševika na vlast praćeno je raznim idejama, među kojima je i ideja o pravu na samoopredeljenje kao jednom od osnovnih prava novog sveta kom su težili. Koristeći ovakvo raspoloženje, Finska proglašava nezavisnost 6. decembra iste godine, što nova vlast u Rusiji bez pogovora prihvata, gubeći veliki deo teritorija, što će za samo dvadeset i dve godine biti povod za konflikt koji mi danas nazivamo „Zimski rat“.
Povod za zahlađenje odnosa dveju država bili su teritorijalni ustupci koje je Sovjetski Savez zahtevao, što je Finska konstantno odbijala. Sovjeti su, smatrajući da je Lenjingrad suviše ranjiv jer se nalazio samo na 18 kilometara od granice, zahtevali pomeranje granice za 25 kilometara na zapad, kao i predaju svih ostrva u Finskom zalivu, poluostrvo Hanko radi izgradnje pomorske baze i Ribarsko poluostrvo na severu, a zauzvrat bi Finska dobila dva okruga u Kareliji. Čak ih je i Herman Gering savetovao da prihvate ovaj predlog, na šta se Finci nisu obazirali već su pokušavali da sami vode pregovore koji su ubrzo i propali.
Revoltirani ovakvim držanjem svojih severnih suseda, Sovjeti su 26. novembra 1939. godine izazvali „Majnilski incident“ u kom su oni sami bombardovali teritorije oko ruskog sela Majnile, a potom objavili kako je to bio napad finske artiljerije koji je usmrtio četiri i ranio devet vojnika, te su ovaj put zahtevli izvinjenje i povlačenje finske vojske na 25 kilometara od granice. Finski graničari su uporno poricali bilo kakvu odgovornost za napad, zbog čega je Sovjetski Savez 29. novembra prekinuo sve diplomatske odnose između dve države, a već sledećeg dana je 425 000 vojnika dobilo naređenje da započnu borbena dejstva. Sa druge strane Finska je prvobitno mobilisala „samo“ 180 000 vojnika, što je nepijatelje još više ohrabrilo i podstaklo njihovu aroganciju.
Iako su napadnute iz tri pravca, od znatno brojnijeg i bolje opremljenog neprijatelja, finske trupe su se pokazale kao žestok protivnik. Koristeći partizanske taktike, jako pokretne skijaške odrede u kamuflažnim odelima i zapaljive bombe od benzina, izbegavali su konvencionalne sukobe i konstantno pravili zasede neprijateljima, često napadajući kuhinje ili vojnike oko logorske vatre i time nanoseći protivniku velike gubitke. Ovaj rat je verovatno jedini u kom zima nije bila saveznik Rusa. Temperature i do -40° uz neprohodne močvare i za Sovjete nepoznate teritorije bili su od krucijalnog značaja za finski stil ratovanja.
Najintenzivnije borbe su se vodile duž Manerhajmove linije, odbrambenog pojasa koji je izgrađen po preporuci maršala Karla Manerhajma i koji se protezao od Finskog zaliva do jezera Ladoga.
Prednost domaćeg terena je maksimalno korišćena u ovom ratu. Stapajući se sa snegom Finci su priređivali bezbroj zaseda, od kojih je najpoznatiji takozvani Ratinsnski incident koji se odigrao tokom bitke za Sumusalmi. Sovjetska 44. pešadijska divizija od oko 25000 vojnika, upala je u zamku 300 finskih vojnika. Ova mala jedinica uspela je da zaustavi napredovanje daleko nadmoćnijeg protivnika, dok je 6000 finskih vojnika blokiralo put za povlačenje Sovjetima, razbijajući ih tako na male grupe koje su potom uništavane jedna po jedna. Sovjetski gubici bilisu ogromni, preko 23000 vojnika je izgubilo živote, dok su Finci izgubilli samo 800 vojnika.
Kao jedno od većih iznenađenja, pokazala se činjenica da finski socijalisti nisu podržali sovjetsku invaziju, već su se zajedno sa sunarodnicima borili protiv nje. Razlog za ovo bila je činjenica da je veliki broj finskih socijalista u toku tridesetih godina prešao u Sovjetski Savez kako bi gradili socijalizam, a na kraju su postali žrtve Staljinove Velike čistke, što je stvorilo odbojnost prema sovjetskom režimu kod finskih socijalista. Mnogim komunistima čak nije ni bilo dozvoljeno da se bore u Finskoj armiji, što zbog političke pozadine rata, što zbog njihovih prethodnih angažovanja.
Iako su snajperisti bili aktivni i u Prvom svetskom i Španskom građanskom ratu, Zimski rat je ih je definitivno proslavio. Finski snajperisti su priređivali pravi pakao za neprijatelje, a najpoznatiji među njima je čuveni Simo Hejhe, poznatiji i kao „Bela smrt“.
Bela smrt na zadatku
Hejhe je koristeći snajper M-28 i to bez optičkog nišana, ubio 505 vojnika Crvene armije, a ako uračunamo i nepotvrđene smrti taj broj raste i do 542. Ovakva efikasnost učinila ga je jednom od glavnih meta za smaknuće. Prvo su pokušavali da ga ubiju snajperima, a potom artiljerijskim napadima ali uvek bezuspešno. Ipak, 6. marta 1940. godine iz zasede je pogođen metkom u vilicu. Sovjetski vojnici su ga zbog teških povreda glave ostavili u snegu da umre, ali su ga njegovi sunarodnici pronašli i spasili mu život. Zbog njegovog junaštva i sposobnosti, švedski power metal bend „Sabaton“ mu je posvetio pesmu pod nazivom „White death“.
Ovaj rat, kao i njegove posledice, su po mnogo čemu specifične. Pored već pomenutog velikog angažovanja snajperista, masovnu upotrebu pronašle su i automatske puške. Finski odredi na skijama napadali su sovjetsku vojsku iz šume puškama Suomi KP-31, a potom gotovo momentalno nestajali. Ovakva efikasnost Finaca dovela je do promene u stavu prema automatima koji pre toga nisu bili visoko cenjeni i smatrani su za vrstu pomoćnog policijskog oružja.
Upravo su Finci „krstili“ improvizovane zapaljive bombe korišćene u Španskom građanskom ratu u „Molotovljev koktel“. Razlog za davanje ovakvog imena bile su izjave Bječeslava Molotova u kojima je tvrdio da su kasetne bombe kojima je bombardovan Helsinki bile zapravo hrana koja je slata gladnim Fincima. Finska vojska je u borbi protiv sovjetskih tenkova koristila ovo oružje, koje su prozvali „Molotovljev koktel“ uz obrazloženje da „Molotov obezbeđuje Fincima hranu, a Finci Sovjetima piće“.
Sovjetski Savez je zbog ove agresije izbačen iz Lige naroda već 14. decembra 1939. godine, a čak im je pretio i rat protiv Francuske i Velike Britanije koje su spremale vojnu podršku Finskoj. Ipak Moskovski mir je potpisan pre nego što su ovi planovi zaživeli.
Uprkos herojskim borbama, krajem februara 1940. godine, Manerhajmova linija je bila probijena i postojala je opasnost da Sovjeti ubrzo osvoje Helsinki, te su Finci započeli pregovore za potpisivanje primirija kako bi izbegli potpunu okupaciju. Mir je potpisan u Moskvi 12. marta iste godine i Finska je morala da preda oko 10% svoje teritorije i oko 20% svojih industrijskih kapaciteta. Sovjeti su dobili sve oblasti koje su zahtevali i pre rata, plus oblast Sala. Preko 420000 Karelijaca je ostalo bez svojih domova u ovom ratu.
Ni jedna ni druga strana nisu bile zadovoljne ishodom rata. Ipak Finci su izgubili deo teritorija, ali su Sovjeti ti koji „izvukli deblji kraj“. Finski gubici su bili nešto više od 22000, dok su po nekim procenama sovjetski gubici bili i više od deset puta veći, a sam Nikita Hruščov je jednom prilikom izjavio da je u zimskom ratu učestvovalo 1 500 000 vojnika, a da se čak milion nije vratilo iz rata. Jedan sovjetski general je izjavio: „Osvojili smo toliko zemlje, da tek možemo pokopati naše poginule“. Takođe, ugled Sovjetskog Saveza na međunarodnom planu je patio. Mnogi istoričari smatraju da je upravo debakl Sovjeta u Zimskom ratu uticao na Hitlera prilikom donošenja odluke da pokrene operaciju „Barbarosa“, a jednom prilikom je čak Crvenu armiju nazvao „glinenim kolosom bez glave“. Ipak, i sovjetsko rukovodstvo je izvuklo pouke iz ovog rata, te se odmah stupilo u modernizaciju i reforme vojske koje će, kako se ispostavilo, biti od presudnog značaja za dalji tok istorije čovečanstva.
Šta dobijete kada spojite pet vrhunskih muzičara, međusobnu ljubav i mržnju, tone kokaina i ugovor koji vas vezuje da morate ostati zajedno iako ne možete više očima da se gledate? Jedan od najboljih pop-rok albuma svih vremena.
Dok su Džon i Kristi MekVi uspeli relativno mirno da se razvedu, a Mik Flitvud je prolazio kroz drugi razvod sa ženom van benda, ono što je ovaj album učinilo toliko legendarnim bio je raspad ljubavi između Stivi Niks i Lindzi Bakingem.
Njih dvoje su još od srednje škole bili zajedno i posle toliko godina turbulentne veze došli su do tačke pucanja. Prosto je bilo neizbežno da toliko velika ljubav, uz toliko veliki uspeh, slavu, novac i ostalo što prati umetnike ne dovede do tako velikog sloma.
Dreams i Go Your Own Way je deo albuma koji su Stivi i Lindzi osvetoljubivo posvetili jedno drugom. Dali su jasnu poruku da će ih pre ili kasnije udariti realnost i da će biti svesni šta su izgubili, kao i to da nijedna osoba posle u njihovom životu neće moći da ih zameni, što i jesu bili u pravu. Uslišiće jedno drugom slobodu koju traže, ali i oni sami znaju da je to samo put koji će još više da ih odvuče na dno.
„They say women, they will come and they will go When the rain washes you clean, you’ll know”
Prema mom mišljenju, najemotivnija pesma na albumu je Songbird, delo Kristine koja je sama iskomponovala i uz to pružila srceparajući vokalni performans kojim se oprašta od svog supruga, ali i od ostalih članova benda, svesna da nakon ovoga nema nazad, ništa više neće biti isto.
Uprkos brojnim problemima tokom snimanja albuma i pokušajima da raskinu ugovor odlučili su da na kraju završe album i to je osnova pesme The Chain u kojoj je opisan taj odnos gde pored te netrpeljivosti ne mogu jedni bez drugih i potreban im je taj lanac koji ih vezuje. Iako nisu želeli sebi da priznaju, bili su svesni duboko u sebi da ni ne žele da se taj lanac ikad pokida.
„And if you don’t love me now You will never love me again I can still hear you saying You would never break the chain”
Sigurni smo da i vi često imate problem da se pokrenete i, možda čak i više, fokusirate tokom samog učenja. Flat tomato je aplikacija koja funkcioniše po principu pomodoro tehnike koja podrazumeva rad u intervalima od 25 minuta i pauze od 5 minuta. Mada ovi intervali mogu delovati previše kratko, ova tehnika je jako popularna jer ove kratke pauze zapravo znatno povećavaju našu produktivnost.
Quizlet
Ova aplikacija zapravo predstavlja digitalnu verziju uobičajenog metoda pravljenja kartica sa ključnim rečima i definicijama koje znatno olakšavaju ponavljanje gradiva. Svakako velika prednost ove varijante je što se kartice ne gube, ne mešaju, a najveća je zapravo u tome što možemo da ih podelimo sa kolegama i preuzmemo već napravljene.
Sleep cycle
Prilikom studiranja jedna od stvari koja najčešće ispašta zbog naših pretrpanih rasporeda jeste redovan san. Sigurno vam se bezbroj puta dogodilo da i pored dovoljnog broja sati sna, po oglašavanju alarma ste i dalje jako umorni. Sleep cycle je aplikacija koja prati vaš san i budi vas u trenutku kad vam je mozak dovoljno budan da deluje kao da ste se probudili prirodnim putem.
My study life
Nesređeni rasporedi i nejasan plan su najčešći razlozi prokrastinacije i slabe produktivnosti. Aplikacija My study life omogućava da sve svoje kolokvijume, ispite, ali i druge obaveze držite na jednom mestu na izuzetno pregledan način.
Spending
Za studente koji ne studiraju u svom gradu jedan od najvećih problema je kako ravnomerno rasporediti novac tokom meseca. Aplikacija Spending omogućava da pratite način na koji trošite novac i na bolji način isplanirate sve svoje troškove.
Honourable mention – Wolt
U periodima ispitnih rokova i nagomilanih obaveza, spremanje hrane kod kuće postane luksuz za koji najčešće nemamo vremena. Mada je konkurencija sve veća, Wolt je trenutno najbolja aplikacija za poručivanje hrane.
Kad bismo znali da proživljavamo poslednje dane života, šta je prvo što bismo uradili?
U novom filmu Miroslava Momčilovića „Vikend s ćaletom”, odgovor na to pitanje nam daje glavni junak Kašika, sredovečni kriminalac, stari beogradski mangup. Glavne uloge tumače Nenad Jezdić, Vasa Vraneš i Bane Vidaković.
Ova drama sa elementima komedije ili možda tačnije tužna komedija, nam prikazuje odnos oca i sina koji se nisu videli pet godina, što je posledica očeve krivice. Suočavajući se sa saznanjem da boluje od teške bolesti, koja mu ne ostavlja mnogo vremena, odlučuje da provede vikend s Ognjenom, sinom iz prvog braka. Ipak, da li je jedan vikend dovoljan za ispravljanje grešaka, nadoknadu propuštenog i vaspitanje deteta? Razočaran činjenicama da mu sin svira klavir i voli balet, pokušava da ga nauči da se bije, da bude hrabar, koji su to stubovi srpstva, kako se ponaša prema devojčicama i kako se ponaša u kafani. Pokušava da ga nauči svemu onom što smatra bitnim u životu, a što je sam slučajno ili namerno spoznao kroz različita iskustva. Jedanaestogodišnje dete, prirodno, doživljava otpor i zbunjenost pred tako „bogatim programom”, ali u njemu ipak preovlađuju ljubav prema očinskoj figuri i strah od trajnog gubitka iste. Iako bi možda za čoveka sa asfalta bilo očekivano da je grub i hladan, ovde se srećemo s jednim karakterom koji je istovremeno nežan, bojažljiv, prek i destruktivan.
Ono čega bismo trebali biti svesni je da nismo nedodirljivi i da na ovom svetu nećemo biti večno. Čak i da nam se čini da je prekasno za promene, iskupljenje i dobra dela, pokušajmo! Ne čekajmo poslednji trenutak da sebi ili nekom drugom priznamo da smo pogrešili, da nam je stalo, da bismo, da možemo iz početka, sve drugačije. Koliko god bili uspešni, moćni ili slavni, u osnovi smo ljudska bića, podložna osećanjima sreće i tuge. Grešimo svi i baš zato treba da se potrudimo da ispravimo učinjenje nepravde, a naročito kad ih učinimo onima kojima smo uzor i oslonac, jer oni to zaslužuju.
Miroslav Momčilović
Miroslav Momčilović i ovaj put nam daje priču koju ćemo nesumnjivo dugo pamtiti, prepričavati, a replike često ponavljati. Podsetimo da je pisao scenario za film „Kad porastem biću kengur”, a scenarista je i režiser filmova „Sedam i po”, „Smrt čoveka na Balkanu”, „Čekaj me, ja sigurno neću doći” i „Smrdljiva bajka”.
S obzirom da je svet nedavno napustio Eddie Van Halen u svojoj 65. godini nakon izgubljene bitke sa kancerom, smatram da bi jedino bilo primereno da otpočnem tako što ću odati počast i zahvalnost jednom od najvažnijih i najuticajnijih muzičara modernog doba.
Sredinom 70-ih godina braća Alex i Eddie Van Halen su uz Michael Anthonya i David Lee Rotha polako krenuli da stiču popularnost svirajući po klubovima u Kaliforniji. Uglavnom su obradjivali tuđe pesme, s vremena na vreme ubacili bi i koju svoju, ali to je sve bila samo uvertira i priprema za svetsku slavu koja će doći.
Do izlaska debitantskog albuma Van Halena rok muzika je već uveliko bila najpopularniji i najrasprostranjeniji muzički žanr – Zeppelini, Stonesi, Purple, su komotno punili stadione, ali niko nije bio spreman za ono što će uslediti.
Od prve sekunde svima je bilo jasno da je ovo nešto totalno drugačije, sve je bilo jače, sve je bilo brže, sve je bilo moćnije, ton njegove gitare je prosto probijao zvučnike i to je bio ton koji će generacije nakon toga pokušati da iskopiraju, ali bezuspešno. Distortovani bass Michael Anthonya je uz agresivni bubanj Alex Van Halena bio odlična podloga za iskazivanje svih Eddievih mogućnosti. Kao šlag na tortu bio je ikonski frontmen David Lee Roth za kojeg bi mnogi rekli da je više zabavljač nego muzičar, ali neosporno je da je ostavio neizbrisiv trag u istoriji.
Pored hitova kao što su Runnin’ with the Devil, Ain’t Talkin’ ‘Bout Love, Jamie’s Cryin’, Atomic Punk, bez sumnje pesma i solo koji je na neki način napravio prekretnicu u svetu gitare je njegov virtuozni performans na pesmi Eruption sa svojom čuvenom tapping tehnikom. Mnogi nisu ni verovali da je to zvuk gitare, dok se i sami nisu uverili. Nakon tog momenta svaki gitarista na svetu je morao da nauči šta je to, kako se to radi i to je bio začetak celokupne muzičke scene koja će uslediti 80-ih godina. Sve samo zbog genijalnosti jednog čoveka.
Mnogo vremena kasnije, tačnije 42 godine, uticaj ovog albuma se i dalje oseća, zauvek će se osećati. Zato će ljudi poput Eddie Van Halena biti za mnoge besmrtni. Hvala na svemu, maestro.
” Ain’t talkin’ ’bout love My love is rotten to the core ”
