Select Page
Evropski talas

Evropski talas


NBA liga, najjača košarkaška liga na svijetu, mjesto je gdje, do ne tako davno, evropski košarkaši nisu bili prepoznati kao dovoljno kvalitetni za najviši nivo. Naime, socijalističke zemlje Istočne Evrope, prvenstveno Jugoslavija i Litvanija kao dio SSSR-a, koje su uz SAD bile najveći rasadnici košarkaškog talenta nisu dozvoljavale svojim državljanima da se oprobaju protiv najvećih svjetskih zvijezda. Uz to NBA nije bila onakva kakvu je danas znamo sve do sredine 80-ih godina prošlog vijeka, kada kreće njena ogromna popularizacija i komercijalizacija. Do zaokreta dolaz pred kraj Hladnog rata, a najviše zbog zlata Sovjetskog saveza na Olimpijskim igrama 1988. godine, kada su otvorena vrata lige najboljim evropskim košarkašima.

Sledećih godina počinje takozvani „prvi talas“ košarkaša iz Evrope, u NBA stižu Dino Rađa, Žarko Paspalj, Arvidas Sabonis, Šarunas Marčulionis i drugi, predvođeni Draženom Petrovićem, tada jednim od najboljih košarkaša u Evropi, i Vladetom Divcem, jednim od najtalentovanijih. Oni su pokazali put novim generacijama kao i upravljačkim strukturama klubova u NBA, da uprkos jezičkoj barijeri, kulturnom šoku, kao i daljini porodice i zemlje, mogu da doprinesu kvalitetu košarke i da se takmiče sa najboljima. Sledećih 10 godina Evropa je davala NBA ligi svoje najbolje. Peđa Stojaković, Toni Kukoč, Dirk Novicki, Toni Parker, PauGasol osvajali su kao ključni djelovi svojih ekipa, kako individualne nagrade tako i onu najbitniju, titulu šampiona. Ova grupa je utabala stazu današnjim zvijezdama i umnogome im olakšala dolazak, jer su razbili američki stereotipe da su Evropljani fizički nedorasli najvišem nivou i nedovoljno atraktivni. U NBA je na prelazu u novi milenijum igralo 30 košarkaša koji nisu Amerikanci, danas gledamo 110 košarkaša iz preko 40 zemalja. Gledamo Nikolu Jokića kako dominira pod obručima, zabavlja gledaoce spektakularnim asistencijama i bori se za titulu najboljeg košarkaša (MVP), Luku Dončića kako oduševljava, uz statistiku bolju od legendi sporta sa svoje 22 godine, Nikolu Vučevića kako obara rekorde koje su postavili Šakil O’Nil i Dvajt Hauard, i kako učestvuju na smotri najvećih zvijezda, popularnom All-Staru.

Kroz 30 godina, od reputacije osrednjih košarkaša, koji su za sporedne uloge, došli smo do najvećih zvijezda i nosilaca svojih ekipa, koji obaraju rekorde, uz nove nade kojih je sve više i koje imaju gotovo savršene uzore na koje mogu da se ugledaju.

Piše : Danilo Vukčević

Studiranje u inostranstvu za vreme pandemije

Studiranje u inostranstvu za vreme pandemije


Studiranje u inostranstvu sa sobom nosi mnogo više od prilagođavanja novom sistemu studija. U septembru 2020, pripreme za predavanja na masteru koji sam izabrala pohađati u Madridu na Univerzitetu Kamilo Hose Sela, bile su mi poslednja briga kad je bio u pitanju put na godinu dana ovim povodom. Glava mi je bila puna pitanja – Šta ako? I svako se završavalo sa – Šta ako ja nisam spremna za ovo? I da li je ovo zaista najbolji momenat za ovakav put, u sred globalne pandemije. U sred nepoznatog, ako mene pitate. Sa druge strane, zakoračiti izvan zone komfora je uvek propraćeno ovakvim nedoumicama. Da li smo ikada uopšte sigurni u to koliko smo spremni? Da li je ikada pravi trenutak za velike promene, jer „pandemija” može imati i drugi oblik izgovora.

Između zagrljaja rastanka, svakog „srećan put”, „čuvaj se” i „uživaj“ uspela sam da se nateram da odbacim svaki od potencijalnih izgovora i svesno izabrala stav sa kojim ću sleteti – iskoristi maksimalno priliku koja ti je data. Kući se uvek možeš vratiti. Početi ponovo, predomisliti se, nije odlika slabih ljudi i volela bih da svako ko se odluči na sličan korak ima tako nešto na umu.

U Madrid sam došla sama, 11. oktobra 2020.godine. Nisam bila deo nijednog programa prilikom apliciranja na studije, dobro sam se informisala samostalno, odlučila šta želim, odradila intervjue i poslala dokumenta. Diplomirani sam filolog, profesor španskog jezika i književnosti i moj izbor ovog grada i master studija „Odnosi s javnošću, protokol i organizacija događaja” su proizvod mojih ličnih interesovanja i svih znanja koje sam stekla na Filološkom fakultetu u Beogradu između 2015. i 2019. godine. Pet meseci nakon dolaska u Madrid, tokom drugog semestra i 96 sati prakse rada u jednoj španskoj firmi, nakon svih položenih ispita i u sred priprema master rada, osećam kao da mi fali vremena. Shvatam da žurim da upijem sve što ovaj grad, nova poznastva, iskustva i moj novi Univerzitet imaju da mi pruže. Prilagoditi se novom sistemu studija, u mom slučaju na španskom jeziku, se zaista ispostavilo kao najmanji problem. Na svojoj koži sam osetila da nije mit da se srpski studenti dobro snalaze u ovakvim situacijama. Radne navike, opšta kultura pojedinca i znanja koja nam pruža naš Univerzitet su i više nego dobra osnova da uz mnogo upornosti postignemo izuzetne rezultate i van naše zemlje. 

Van granica naše zemlje i van granica moje zone komfora, ja sam se susrela sa neverovatnom primenom teorije na praktičnim projektima, još boljom organizacijom silabusa predmeta, ozbiljnom konkurencijom i profesorima kojima je posao strast. U pristupu predavanjima i realizaciji istih sam jasno videla cilj spremanja studenata za početak poslovne karijere. Čula sam i učestvovala u diskusijama koje prevazilaze zidove učionice. Osetila sam da živim, da učim, a ne samo pamtim, da napredujem i da trijumfujem na polju ličnog razvoja. Zadovoljstvo koje ovakvi osećaji pružaju se teško može opisati rečima, a vrednost koju nose je neprocenjiva. 

Verujem da je čisto informativno pričati o ovakvom iskustvu gotovo nemoguće i za mene nema smisla, jer se danas na internetu može naći sve takve prirode. 

Izdvojila bih jednu stvar koju sam naučila o komunikaciji za ovih pet meseci, a to je da se ljudi uvek više sećaju osećanja koje si izazvao u njima nego onoga što si im verbalno ili neverbalno rekao. Svako ko je izdvojio vreme da pročita ove moje reči se nadam da je inspirisan dovoljno da pređe svoje granice i da može da oseti barem delić energije koju šaljem sa Iberijskog poluostrva. Zato, srećan put, čuvaj se i uživaj.

Gde god pošli, pred kakvim god se promenama, nedoumicama, velikim odlukama ili izazovima našli verujte da ste spremni i iskoristite maksimalno priliku koja vam je data. 

Piše: Tijana Vrećo

Zločin bez kazne iz 1915. godine

Zločin bez kazne iz 1915. godine

Tokom prethodnih nedelja imali smo pregršt vesti o ratu u Nagorno Karabahu između Jermena i Azerbejdžanaca, ali po primirju svetska javnost izgubila je interesovanje za ovu temu. Mediji kao i obično traže nove sukobe za svoje priče, koje su u većoj ili manjoj meri objektivne i pune tabloidnih naslova. Naša narod ima veću povezanost sa Jermenima zbog slične stradalničke istorije i borbe za svoje kulturno nasleđe, a i religija nas spaja, pa su te činjenice stvorile jaku empatiju između dva naroda. Ono što su Srbi doživeli u periodu Drugog svetskog rata na prostoru NDH, Jermeni su prošli već 1915. godine, na teritoriji Turske.

Međutim, nije samo tada jermenski narod doživeo pomor. Sa opadanjem moći Otomanske imperije stvara se nezadovoljstvo kod muslinaskog stanovništa. Gubitak teritorija na tlu Evrope dovodi i do opadanja prihoda u državnoj kasi pa samim tim i građani žive lošije. Država se nalazila u teškom stanju i polako gubi status i uticaj koji je imala sa pozicije velike sile. Period moći je prošao, a preko potrebne reforme nisu sprovedene, tako da je Turska kaskala u svakom pogledu. ,,Muhadžiri” ili izbeglice sa Balkana počele su da se slivaju krajem 19. veka, unoseći još veću netrpeljivost prema nemuslimanima u Turskoj. Ionako težak položaj hrišćana dodatno je pogoršao dolazak na vlast Abdul Hamida II. On je smatrao da su manjinski narodi faktor nestabilnosti u državi i da se sa njima mora obračunati, stoga formira paravojsku ,,Hamdije”, sastavljenu mahom od Kurdskih plaćenika. Porezi koji su padali na teret hrišćana i dugih nemuslimana bili su sve veći, pa dolazi do pobuna koje guše sultanove paravojne trupe. Događaji koji su se odigrali 1894-1896 poznati su kao ,,Hamdijski masakri”, koji su prema procenama prouzrokovali smrt između 150.000 i 300.000 hiljada ljudi, porušeno je preko 600 crkava i manastira, zabeleženo je i pretvaranje hrišćanskih objekata u džamije, a tačan broj hrišćana nasilno prevedenih u islam nije utvrđen. Mladoturska revolucija činila se kao promena koja će doneti boljitak i manjinama, ali ipak sa revolucijom došlo je do još većih stradanja i progona Jermena, Grka, Asiraca i drugih. Gubitak Libije u ratu sa Italijom 1911. godine i u još većoj meri poraz na Balkanu 1912. godine bacio je Tursku na kolena.

Enver-paša uvideo je šansu da po izbijanju Prvog svetskog rata povrati teritorije izgubljene u Rusko-turskom ratu (1877-1878), kako bi Turska opet preuzela primat na Kavkazu. Turci su sklopili savez sa Nemačkom iz koje su pristizali vojni savetnici kao i pomoć u vidu naoružanja. Enver-paša, kao glavnokomandujući i ministar rata preuzeo je planiranje operacija protiv Rusa, ali biva teško poražen kod Sarikamiša. Vojni savetnik Oto Liman fon Sanders je zbog ovoga smatrao pašu vojnim lakrdijašem.

Iz knjige Dejvida Fromkina – Mir zarad kraja mira : ,,Međutim, Enverove lične slabosti su same sebe potvrdile. On je bio sujetan, samohvalan čovek koji je voleo uniforme, medalje i titule. Za pečatiranje zvaničnih dokumenta, on je naredio da se napravi zlatni pečat koji ga je opisao kao „komandanta-načelnika svih Vojski Islama, zeta kalife i predstavnika Poslanika.” Za svoj neuspeh i poraz kod Sarikamaša krivi Jermene i sprovodi genocid nad njima, iako mu je vojnik Jermenin spasio život kada je bio ranjen. U to vreme uvaženi lekar i političar Mehmed Rešid za Jermene je izjavio: ,,Između njih i konja nema razlike”, ali konju kada se naudi on pamti i vrati loše, a kod ljudi je drugačije, učiniš mu dobro – on ti vraća loše, što je dokazao Enver-paša u svom odnosu prema Jermenima.


Mapa koja prikazuje lokacije na kojima se sprovodio genocid

Talat-paša, koji je prema mišljenju nemačkog istoričara turskog porekla Tener Akčama bio ključna ličnost u organizaciji genocida, izdao je uredbu za hapšenja i prislinu deportaciju iz Istambula. Taj događaj je poznat kao ,,Crvena nedelja”. Cilj ove akcije je bio da se u prvom talasu odstrani intelekualna elita i uticajni Jermeni iz Istambula, među stradalim bili su: Grigor Zohrab književnik, pravnik i političar, kolona u kojoj je bio presretnuta je od pravojske i kamenovana do smrti, pesnici Danijel Varužan i Siamanto, književnici Eruhan i Tigran Čogurjan, kao i mnogi drugi. Paša je uspeo da izdejstvuje i privremeni zakon da važe nasilne deportacije i hapšenja za celokupnu teritoriju, sve pod izgovorom da se smanji opasnost da Jermeni ne napadnu Turke u mestima gde nisu većina. To da je najznačajniji faktor u genocidu svedoči i činjenica da je Talat bio na čelu ozloglašene jedinice Teškilat-i mahsusa, prepoznatljive po surovom postupanju prema civilima, sastavljene od bašibozuka(lopova,ubica). O kakvoj je jedinci reč najbolje je opisuju reči Vahid-paše komadanta III armije : ,,To su kasapi ljudske vrste”.

Što se tiče metoda egzekucije one su bile različite, u seoskim sredinama uglavnom se primenjivalo spaljivanje stanovništva kao najlakši metod uklanjanja tela žrtava. Procenjuje se da je oko 80.000 ljudi spaljeno. Najsmtonosniji su bili marševi kroz pustinje u Siriji do logora Deir ez-Zora, u kom je umrlo oko 150.000 hiljada. Ukupno je na tlu Turske bilo 25 logora.

Silovanje Jermenki, bez obzira na uzrast, bila je uobičajena pojava o čemu svedoči Karen Jepe, humanitarna radnica Društva naroda. Takođe i nemački konzul Rozler u Alepu beleži da su se dešavala masovna silovanja. Kao što nisu pošteđene žene tako nisu ni deca, o čijem stradanju postoje brojna svedočanstva.

Turska je pravdala zatiranje Jermena i time što su ih smatrali za nižu rasu od muslimanskog stanovništa. Zbog nehigijene u vojsci Turske javila se epidemija pegavog tifusa. Probne vakcine koje su proizvedene eksperimentalno su testirane na Jermenima. Takođe zabeleženi su i slučajevi trovanja gasom u parnim kupatilima. Zanimljivo je to da su tada najveći saveznici Tuske bili Nemci, iz tog razloga mnogi smatraju da su događaji iz 1915. godine bili uvertira za Holokaust u Drugom svetskom ratu. Tu tezu potvrđuju i Hitlerove reči da se više niko i ne seća uništenja Jermena, što je izjavio pred napad na Poljsku. Neadektvatna osuda počinjenog genocida iz 1915. godine dala je vetar u leđa ekstremistima širom sveta da na taj način rešavaju pitanje manjinskih naroda. Nemci su se suočili sa svojim nedelima, dok sa druge strane imamo Tursku koja uporno negira genocid. Čuveni turski pisac i nobelovac Orhan Pamuk iz tog razloga napušta Tursku, jer zbog mišljenja da je počinjen genocid biva okaraterisan kao neprijatelj države.

Operacija Nemezis – Jermenska osveta

Pojam zločin protiv čovečnosti javlja se 1915. godine. U predlogu zajedničke izjave vlada Francuske, Velike Britanije i Rusije označile su pokolj jermenskog naroda u Turskoj kao zločin protiv hrišćanstva i civilizacije i za njega proglasile odgovornim svakog člana otomanske vlade zajedno sa neposrednim izvršiocima. Francuski ministar spoljnih poslova Teofil Deklas pribojavao se da takva karakterizacija može da razljuti muslimansko stanovništvo u kolonijama u susedstvu Turske, pa daje predlog da se događaji iz 1915. godine nazovu zločin protiv čovečnosti i civilizacije. Nakon Prvog svetskog rata osuda za zločine nije bila adekvatna. Glavni organizatori uspeli su da pobegnu iz Turske bez bilo kakve ozbiljne posledice za svoje delovanje, dok se stradanje Jermena prećutkivalo. Turska je bila potrebna pobednicima iz rata kao saveznik u strahu od ekspanzije komunizma u Rusiji. Nakon genocida mnogobrojni Jermeni našli su se širom sveta u izbeglištvu. Kako su godine prolazile, a svetska javnost ostajala nema, javila se želja za osvetom.


Sagomon Telerijan i Šahan Natali

Tajna operacija Nemezis, dobila je ime po grčkom božanstvu odmazde i kažnjavanja po zasluzi. Iza operacija stajala je Jermenska revolucionarna federacija na čelu sa Šahan Natalijem i Armenom Garom. Doneta je odluka da se sastavi spisak od 200 lica koja su najodgovornija za genocid. Na prvom mestu i kao primarna meta našao se Talat-paša. Zadak da njegovu likvidaciju izvrši dobio je Sagomon Telirijan, čiji se otac, kao trgovac, nastanio u Valjevu, pa je i jermenski ,,Princip” deo svog života proveo u Srbiji. Atentator, po ugovorenom planu, nije bežao nakon ubistva, već je čekao policiju i predao se. Još jedan od ciljeva atentata bio je da se svetskoj javnosti predoči šta se desilo sa Jermenskim narodom. Sam Telerijan je izgubio 85 srodnika. Veliki broj svedoka davao je iskaze pred sudom o događajima iz 1915. godine. Na ovaj način javnost je konačno saznala razmere zločina i više se nije moglo ćutati o njima. Ugledni nemački pravnici stali su u odbranu Telerijana, takođe sudije nisu imale nedoumice i donele su oslobađajuću presudu. Tako su i opovrgnute Talatove reči koje je izrekao na pretnje stranog konzula da će snositi jednog dana posledice za svoja nedela, da nema pred kim da odgovara i da je uništio Jermene, da je za tri meseca obavio posao. Na sličan način okončao je život i blizak Talat-pašin saradnik Bahaedin Šakir, jedan od komadanata odreda smrti, koji je imao nadimak ,,kasapin iz Trapezunta”. Lokacija njegove smrti ista je kao i kod Talata – Berlin, samo što je tada pucao Avram Erganijan. U sklopu operacije ubijen je i Džemal-paša u Tiblisiju, koji je bio bitna karika komandnog lanca u sprovođenju genocida kao i Veliki vezir Said Halim-paša usmrćen u Rimu.

Ako ste radoznali i želite da se još više upoznate sa ovom temom predlažem neka dela iz književnosti i iz sveta filma.
Prva knjiga na temu genocida izlazi 30-ih godina prošlog veka, koja je upoznala šire mase sa stradnjem Jermena – ,,40 dana Muse Daga” od Franca Verfela. Vilijam Sarojan, američki pisac jermenskog porekla u više dela govori o tragediji svojih zemljaka, a najpoznatije takvo delo jeste ,,Zovem se Aram”. Poznati glumac i pisac Erik Bogosian napisao je knjigu ,,Opracija Nemezis”.
Ova tema je prisutna i u svetu kinematografije. Najskoriji film ,,The Promise” iz 2016. godine i nešto stariji francuski film iz 1991. godine ,,Mayrig” govore o ovom događaju. Takođe, jermensko-američki bend „System of a down“ posvetio je žrtvama genocida pesmu pod nazivom „Holy Mountains“.
Sve ove kulturne tvorevine pokazuju da jermenska borba za pravdu i pokušaji dizanja svesti o njihovim stradnjima i dalje traju.

Piše: Dušan Topić

  • Your Title Goes Here 50% 50%

Vetar koji njiše ječam

Vetar koji njiše ječam

„I sat within the valley green, I sat me with my true love 

My sad heart strove the two between, the old love and the new love 

The old for her, the new that made me think on Ireland dearly 

While soft the wind blew down the glen and shook the golden barley.”

Irci su narod koji je od 16. do 20. veka preko dvadeset puta podizao ustanke i bune sa težnjom da se oslobode britanske vlasti. Najznačajnije i najuspešnije akcije odigrale su se u prvoj polovini dvadesetog veka, a sve je počelo Uskršnjim ustankom 1916. godine.
Ustanici su izdali „Proklamaciju Irske Republike“, ali ustanak nije zahvatio celu zemlju, već se zadržao samo u Dablinu. Ovaj ustanak je bi kratkog veka i ugušen je u roku od jedne sedmice. Prema nekim podacima nastradalo je 485 ljudi, od čega preko 50% civila.

Britanski odgovor na ustanak u vidu egzekucije ustanika i hapšenja velikog broja aktivista je samo podstakao podršku za separatističku partiju zvanu „Šin Fejn“ (Sinn Féin), koja je na izborima 1918. godine osvojila 70% glasova. Pripadnici pokreta su se zakleli da neće sedeti u Parlamentu Velike Britanije u Vesminsteru, već da će uspostaviti Irski Parlament, koji je još bio poznat pod imenom „Dáil Eireann“. Ovaj Parlament je, 21. januara 1919. godine, potvrdio Proklamaciju iz 1916. godine zajedno sa „Irskom Deklaracijom nezavisnosti“. Irski volonteri rekonstituisani su u Irsku republikansku armiju (IRA) koja će tokom 20. veka iz redovne vojske prerasti u paramilitarnu formaciju koja će od sedamdesetih do devedesetih godina sejati strah po severnom delu ostrva. Za početak rata koji će trajati dve godine uzima se incident koji se desio tog istog 21. januara, kada je nekoliko pripadnika armije na svoju ruku napalo i likvidiralo dva policajca, pripadnike Irske kraljevske policije, dok su prevozili eksploziv.

S obzirom na brojnost i opremljenost, bilo je nezamislivo da se protiv britanske vojske bore na konvencionalan način, tako da su pripadnici IRA-e pristupili gerilskom stilu ratovanja, usmerenom na policiju i vojne jedinice u izolovanim krajevima. Glavna meta napada bili su pripadnici Kraljevske irske policije, odnosno Irci koji su radili za neprijatelje. Mete su, takođe, bile i imovina i administracija Ujedinjenog Kraljevstva, kao i policijske i vojne kasarne koje su bile izvor preko potrebnog oružja. Akcije su se sastojale u brzim i nasilnim napadima na određene lokacije, bez nošenja uniformi.

​Pripadnici Irske republikanske armije


Britanske vlasti su izbegavale da pošalju regularnu vojsku, te su na napade odgovorile uvođenjem paravojnih formacija od kojih su na zao glas došli dobrovoljci iz Britanije poznati kao Black and Tans, koji su demonstrirali silu nad civilima i njihovom imovinom. Jedna od pobunjeničkih pesama kaže:

„They burned their way through Munster and laid Leinster on the rack

In Connaught and in Ulster, marched the men of brown and black

They shot down wives and children in their own heroic way…“

Na samom početku rata, vlasti su uglavnom podsticale građansku neposlušnost kao vid borbe. Istoričar Majkl Hopkinson u svom delu „Irski rat za nezavisnost“ kaže: „Što se većine ljudi ticalo, politika dana nije aktivna, već pasivna politika. Njihova politika se nije odnosila toliko na napade na Vladu, koliko na njeno ignorisanje i na pravljenje nove vlasti uz nju“. Tako da je i nasilje bilo relativno dobro kontrolisano sve do druge polovine 1920. godine, kada su sukobi drastično eskalirali. Primeri te neposlušnosti jesu razni štrajkovi, na primer odbijanje radnika na dokovima u Dablinu da prihvate bilo kakav ratni materijal, kao i odbijanje mašinovođa da svojim vozovima prevoze neprijateljske trupe, što je znatno otežalo kretanje protivnika IRA-e.

Takođe, jedna od politika koju je vlast propagirala, jeste „ostrakizam“ prema članovima Kraljevske irske policije. Ova politika je naročito urodila plodom, jer je stepen regrutacije za ovaj posao znatno opao, dok je broj onih koji su napuštali službu rastao. Pripadnici policije su često morali da koriste oružje kako bi mogli da kupe hranu, jer Irci nisu hteli čak ni da prodaju hranu neprijatelju, bez obzira što je iste nacionalnosti kao i oni.

Nasilje se povećalo već početkom 1920. godine. Većina Šin Fejna je bila u zatvoru, a predsednik Ejmon de Valera je bio u Americi da bi prikupio sredstva za rat. Dvojica vođa IRA-e, Kolins i Melkejhi, naredili su dobrovoljcima u celoj zemlji da napadnu kasarne kraljevske policije, kako bi prikupili oružje. Usledila je serija napada na ruralne policijske stanice, te su pripadnici policije bili prinuđeni da napuste svoje manje ispostave i prebace se u bolje utvrđene stanice u gradovima, a napuštene stanice su spaljene u Uskršnjoj nedeljnoj noći 1920. godine.

Do drastičnog eskaliranja sukoba krajem 1920. godine, dovele su odmazde nad civilnim stanovništvom zbog akcija IRA-e. Jesen i zima te godine videle su novu okrutnost sa obe strane. Pa je tako IRA, 21. novembra, lansirala veliki napad na Britanske obaveštajce, ubivši 14 ljudi. Iz odmazde pripadnici Kraljevske irske policije i Black and Tans-a, pucali su na civile na fudbalskoj utakmici, ubivši tom prilikom 15 civila, u danu koji je poznat kao „Krvava subota“.
U decembru su Britanci zahtevali da IRA preda oružje, pa da se nakon toga pristupi pronalasku mirnog rešenja, što je Kolins odbio. Smatra se da je do kraja te godine oko 500 ljudi izgubilo živote.

U prvih 6 meseci naredne godine, oko 1000 ljudi je ubijeno u borbama. Nasilje je bilo najintenzivnije u Dablinu, Južnom Minsteru i Belfastu iako je bilo aktivnosti i u drugim oblastima.
Vojni zakon (martial law) je proglašen u provinciji Minster. Britanska vojska, ovaj put regularna, je bila raspoređena u većim brojevima. Počela su čišćenja i „zvanična osveta“, uključujući paljenje kuća i ubijanje civila, kao odgovor na akcije IRA-e. IRA je na to odgovorila povećanim ubijanjem obeveštajaca, širenjem napada na osoblje van dužnosti i spaljivanjem imovine lojalista. Kada su Britanci počeli da ubijaju zarobljenike, IRA je na isti način odgovorila. Krajem maja 1921. godine, IRA je izvela najveću akciju u ovom ratu. Oko 120 ljudi je napalo i zapalilo jednu značajnu zgradu u pristaništu (custom house). Iako ih je ova operacija skupo koštala, 6 ljudi je ubijeno, 12 ranjeno a preko 70 zarobljeno, imala je odlučujući psihološki efekat na London. Kralj Džordž Peti je u svom govoru u Belfastu predložio pregovore o miru, 11. jula 1921. godine, te je proglašeno primirje.

Anglo-irski sporazum, potpisao je Majkl Kolins u decembru 1921. godine, posle višenedeljnih pregovora koje su on i Artur Grifit vodili sa Čerčilom, Lojdom Džordžem i Birkenhedom. Ovaj sporazum je lišio Irsku Republiku svog zvaničnog statusa, a umesto nje proglašena je Irska Slobodna Država koja je dobila punu kontrolu svojih dobara, carina i ekonomske politike, s tim što je ta nova država ostala u domenu Britanske Imperije i članovi novog Parmalenta morali su se zakleti na vernost kruni. A Severna Irska je ostala u okviru Ujedinjenog Kraljevstva, zbog pretežno protestantskog stanovništva, za razliku od ostatka ostrva gde su većinu činili katolici.

Majkl Kolins potpisuje sporazum. Tom prilikom je izjavio kako je potpisao svoju smrtnu presudu.


Ispostavilo se da je Kolins bio u pravu kada je prilikom potpisivanja sporazuma rekao da je potpisao svoju smrtnu presudu, s obzirom na to da je ubijen 9 meseci kasnije. Za tih 9 meseci je uspeo da ratifikuje sporazum u Parlamentu i da se okrene borbi protiv IRA-e, koju je nekada predvodio.

Ovaj sporazum izazvao je velike podele u Irskoj, koje su dovele do kratkog ali krvavog građanskog rata (maj 1922 – jun 1923), između pristalica sporazuma i IRA-e koja se protivila sporazumu i težila potpunoj nezavisnosti i ujedinjenju Severne Irske sa Irskom.

Sama Irska Slobodna Država postojala je do 1937. godine, kada je novim ustavom promenjeno njeno ime u „Republika Irska“.

Irska Republikanska Armija je nastavila da postoji, s tim što je do kraja veka doživela neke promene. Tako se 1969. godine podelila na dve grupe, zbog pitanja da li se treba prikloniti parlamentu Republike Irske i da li treba preduzeti neke akcije zbog širenja nasilja u Severnoj Irskoj. Privremena IRA koja je tada nastala je preduzela masovne akcije u cilju zaštite katoličkog stanovništva na severu. Te nove borbe su trajale sve do 1997. godine, kada je sklopljeno konačno primirje koje traje i danas, ali želja za ujedinjenjem Irske i Severne Irske nikada nije u potpunosti nestala, jer kako kaže jedna revolucionarna pesma „For 800 years we fought you without fear and we’ll fight you for 800 more“.

Piše: Srđan Martić

Populizam – Za narod protiv naroda

Populizam – Za narod protiv naroda


Šok u svjetskoj javnosti izazvala je vijest da je mađarski poslanik u EP Jožef Sajer uhvaćen na događaju u Briselu koji je u medijima opisan kao ,,homoseksualna zabava sa 20 ljudi”. Mada je u čitavoj priči zakonski problematično samo kršenje mjera u borbi protiv epidemije korona virusa i pronalaženje droge koju su konzumirali, politički (a i moralno) je mnogo interesantnije to što je Sajer poznat kao žestok homofob i jedan od glavnih članova konzervativne partije mađarskog premijera Viktora Orbana. Ovaj skandalozni događaj u javnosti je opet pokrenuo priču o licemjerju populističke desnice koja je već dugo vremena glavna ,,bolest” svjetske politike.

O populizmu se zadnjih godina govori izuzetno mnogo pa se stiče utisak da je to sasvim nova pojava, ipak poznavoci političkih prilika u svijetu govore kako je populizam prisutan već nekoliko decenija, ali da je dugo vremena prolazio ,,ispod radara” i nije imao veću prihvaćenost, sve dok mu brojne ekonomske krize za koje je narod opravdano krivio političku elitu nisu dale vjetar u leđa.

Mada je ovaj pojam izuzetno teško definisati, brojni autori radova na ovu temu su saglasni da je osnova populizma stvaranje podjele na ,,nas – običan narod” i ,,njih – korumpiranu elitu”. Iako je najčešće percipiran kao ideologija, još jedna interesantna stvar vezana za populizam je da postoje i drugačija shvatanja; neki ga vide i kao strategiju koja se kombinuje sa drugim ideologijama, a neki su se zalagali i za potpuno napuštanje ovog pojma, pa ni sami teoretičari nisu sigurni gdje da ga svrstaju. Populizam se na političkom spektru može naći bilo gdje jer, mada se pokazalo da najuspješnije djeluje sa pozicije krajnje desnice, nisu rijetki ni slučajevi ljevičarskog populizma koji se najčešće zasniva na socioekonomskim problemima.

Kad pogledamo glavne populističke lidere, prije svih Donalda Trampa i Viktora Orbana, i više je nego jasno zašto autori tvrde da su ključne osobine ovih lidera loši maniri i vrlo nekonvencionalan nastup uz konstantnu potrebu da društvo drži u stanju krize i strahu od raznih ,,neprijatelja”.
Populisti vrlo često dolaze na vlast na krilima velike podrške naroda ili, još češće, velikog nezadovoljstva postojećom političkom elitom i predstavljaju se kao ljudi koji imaju rješenje na sva ključna pitanja što se uglavnom ispostavi kao netačno. Još jedna stvar koja se nametnula kao pravilo je i da se po dolasku na vlast vrlo lako transformišu u autoritarne lidere koji brzo pogube veze sa narodom koji ih je doveo tu gdje jesu.

Ipak, pojedini tvrde da situacija sa populizmom nije baš tako crna i da on nosi sa sobom i jednu prednost. Naime, populistički lideri često svojim nekonvencionalnim ponašanjem i stavom znaju da u prvi plan stave pitanja od kojih se politički establišment jednostavno plaši.
Ovaj politički pokret je u posljednjih nekoliko godina dostigao svoj zenit što je za očiglednu posljedicu imalo stvaranje vrlo podijeljenih društava u kojima praktično ni po jednom pitanju ne postoji konsenzus, a ogroman doprinos tome dale su i društvene mreže koje su omogućile nevjerovatno brz protok lažnih vijesti. Ipak, sve je primjetnija potrošenost retorike koju populizam nosi i poraz Donalda Trampa kao najprepoznatljivijeg među populističkim liderima je pravi pokazatelj da vjerovatno ulazimo u doba koje će označiti sumrak ove ideje.

Piše: Dimitrije Batrićević

Dosije Golubić

Dosije Golubić


Mustafa Golubić rođen je u Stocu 24. oktobra 1891. godine u skromnoj i siromašnoj porodici. Osnovnu školu završio je u rodnom gradu, a zatim je upisao malu realku u Sarajevu. Dominantan još kao dete, uvek je lako zauzimao lidersku poziciju. U Beograd je došao da upiše gimnaziju i tokom tih dana pristupa organizaciji „Crna ruka”. Studirao je tehniku, a zatim kao jugoslovenski stipendista studira prava u Ženevi i Tuluzu. Ubrzo nakon anektiranja Bosne i Hercegovine Austrougarskoj 1908. godine, kao revoltirani omladinac pristupa organizaciji „Mlada Bosna“. Svoju ulogu u Sarajevskom atentatu je negirao jer je u tom trenutku bio u Francuskoj. Skrenuo je pažnju na sebe i svoju neustrašivost skokom sa starog železničkog mosta u Beogradu, kada su ga, pretpostavlja se, primetili vojvoda Tankosić i Apisovi ljudi. Ubrzo je pristupio dobrovoljačkim odredima Voje Tankosića. Pored hrabrosti, u Prvom balkanskom ratu se istakao i vojnim veštinama, pa je odlikovan Ordenom Miloša Obilića za hrabrost.

U Rusiju prvi put odlazi 1914. godine gde ga je navodno vrbovala ruska tajna policija – Ohrana i za nju je radio do Oktobarske revolucije 1917. godine. Da bi ostvario kontakte i ušao u više društvene krugove, postoje tvrdnje da je postao mason, ali ni za šta od ovog ne postoje konkretni dokazi. Tokom Solunskog procesa 1917. godine, odbio je da svedoči protiv Dragoljuba Dimitrijevića Apisa, ostajući veran ideji i drugovima. Javno se zarekao da će ga osvetiti, tako što će nad prestolonaslednikom Aleksandrom izvršiti smrtnu kaznu. Zbog toga je bio osuđen na godinu dana zatvora, a onda je interniran na Krf.

Ono što ga čini naročito interesantnim je sposobnost prerušavanja, pa je tako da bi izbegao hapšenje, vešto glumio katoličkog sveštenika, epileptičara i bogalja. Veruje se da je govorio četrnaest jezika i imao 250 pasoša. Sa bliskim saradnikom Vejvodom je podelio svoju filozofiju života: „Roditi se i detinjstvo provesti u Stocu, prebeći iz Bosne i družiti se sa gostoprimnim Beograđanima, studirati i voditi zanimljive razgovore sa Crnogorcima, studirati u skupom Beču, raditi opasne ilegalne poslove u nesigurnom Pragu, živeti i strahovati u lepom Parizu, obliaziti muzeje i družiti se sa lepim Parižankama i uzgredno misliti na Moskvu, sanjati Bern i Ženevu, a za to vreme spremati se za revoluciju i raditi sve što nas dvojica činimo, spada u najuzvišenije i najlepše od svega toga.”

Pretpostavka je da je komunistima pristupio 1922. godine u Beču, a zatim otišao u Moskvu gde je dobio obuku za vrhunskog špijuna Četvrtog odeljenja GPU (Gosudarstvenoe političeskoe upravljenije – Državna politička uprava). U Parizu je nabavljao falsifikovane pasoše za komuniste.


Vest o smrti ovog majstora konspiracije je stigla 1937. godine. Govorilo se da je poginuo u španskom gradu Santanderu. Međutim, ova vest nije bila istinita, već se u Beograd vratio početkom 1940, kao Gojko Tamindžić. Gestapo ga je uhapsio 7. juna 1941. na adresi Mirijevski bulevar 97, u kući porodice Višnjevac. Podvrgnut je strahovitom mučenju pri kome mu je slomljena skoro svaka kost u telu, ali prkosan, ništa nije odao. Samo je priznao da je zastupnik Kominterne, protivnik Nemaca. U Pionirski park su ga odneli na stolici, zbog nemogućnosti da hoda kao posledice mučenja, gde su ga i streljali 11. juna 1941. godine.

Da li je zaista bio blizak sa Staljinom, organizator atentata na Trockog, ljubavnik Fride Kalo, Titov protivnik i da li ga je baš Tito „otkucao”, svakako će ostati zagonetka. Šta je od svega istina, a šta legenda, na čitaocima je da prosude. Svakako da ovaj izuzetno vešt agent, izaziva interesovanje decenijama posle svoje smrti. Milan Janković Satrijani je autor knjige „Dosije Golubić” koju bih preporučila onima koje detaljnije zanima život ove izuzetne ličnosti.

Piše: Vladana Nikolić