Ovo je moja druga Murakamijeva knjiga i negde na internetu, pre početka čitanja ove knjige, naišla sam na rečenicu jednog čitaoca, kako „ovo nije roman sa kojim treba žuriti” i slažem se sa ovom izjavom.
Tokom prvog susreta sa Murakamijem, čitala sam „Bezbojnog Cukurua Tazakija” i zaista nisam bila sigurna šta da mislim o njegovom načinu pisanja. Međutim, pustivši da mi se utisci slegnu, shvatila sam da Murakami ima prelep i specifičan način pisanja i da želim da pročitam još njegovih dela. Tako sam se susrela sa knjigom „Kad padne noć”, koja je postala moja, trenutno, najdraža knjiga.
Iako je stil pisanja veoma jednostavan, trebalo mi je vreme da je pročitam. Sama knjiga od čitalaca zahteva pažnju, odnosno da se ne žuri sa čitanjem. Da se obrati pažnja šta Haruki zaista želi da kaže.
Čitajući knjigu, shvatićete da smo u stvari mi, čitaoci posmatrači, nadzorne kamere noćnog života koji se događa u Tokiju. Ovim nas Haruki uključuje u radnju knjige, mi smo njegovi saučesnici, ili možda svedoci događaja, koji se odvijaju te noći. Govori nam o tome da ljudi ono što iskazuju u određenim situacijama, nije nužno ono što zaista osećaju duboko u sebi. Da tokom dana možemo da vodimo jedan život, a kad noć padne pretvaramo se u nešto sasvim drugo, nepoznato ljudima oko nas.
Knjiga prati pet ljudi, pet izgubljenih duša, kojima se te noći isprepliću putevi. Uz usamljenost i otuđenost mlade generacije koja se trudi da uskladi svoje ideale i realnost i neizostavnu muziku u pozadini, Murakamijev svet u ovom romanu jeste svet snova u kojem ljudi nestaju u televizijskoj slici dok njihov odraz ostaje u ogledalu i kada oni napuste prostoriju.
Posebno sam uživala u razgovorima između Takahašija i Mari. Ne mogu da odredim tačno šta je to u njihovim rečima bilo, da knjigu zavolim još više, ali bilo je nečeg ‘posebnog’ i ‘čistog’. Sa Murakamijevim knjigama nikada ne bih mogla tačno da vam opišem osećaj koji njegove knjige oživljavaju, jer imam utisak da su to svi osećaji u jednom.
Ono što Harukijeve knjige naročito krasi, jeste da odišu džezom. Toliko džez numera u svakoj knjizi, i to je ono što me je najviše oduševilo, kao ljubitelja istog.
Murakami zna kako da sastavi priču, misli i muziku zajedno, veoma dobro, a ako ste i vi ljubitelj džeza i na neki način misterioznih romana, onda je “Kad padne noć” savršen izbor.
Piše: Milica Kršić