„Uopšte nisam razmišljala o slikarstvu do 1926, kad sam ležala u krevetu zbog saobraćajne nesreće”, govorila je iskreno Frida Kalo, ne osećajući potrebu da izmišlja priče o sebi kao genijalnom detetu slikaru.
Rođena u Kojoakanu 1907. godine, bila je buntovna devojčica zanesena fudbalom, plivanjem, boksom i rvanjem. Dečija paraliza u šestoj godini umnogome je odredila njen odnos prema drugima i sebi, a ponajviše zbog toga što je prošla faze od naglašene introvertnosti do preterane eksponiranosti. Zaljubljena u knjige, ali ipak ne vrhunski đak, ispoljavala je interesovanje za književnost i likovnu umetnost, ali možda više od svega za ljude. Imala je čvrst stav o tome da ne želi da sluša časove koje drže nepripremljeni i nezanimljivi profesori. Pohađajući Pripremnu školu, predmet njene opčinjenosti, kao i inspiracija za mnoge nestašluke postao je čuveni slikar Dijego Rivera, u kojeg se zaljubljuje, a sa kojim kasnije i stupa u brak, uprkos velikoj razlici u godinama i protivljenju roditelja.
Tramvajska nesreća koja joj izaziva tešku povredu kičmenog stuba i nakon koje je jedva preživela, menja njen život iz korena, pa umesto studija medicine, počinje da slika. Izuzetno lično je shvatala događaje u svom životu i zbog toga njene slike postaju odraz radosti, bola i tuge. Iako su je mnogi kritičari svrstavali među nadrealiste, nije bila saglasna, jer je nadrealizam smatrala dekadentnom manifestacijom buržoaske umetnosti, a svojim slikama je želela da da doprinos borbi ljudi za mir i slobodu, slikajući sopstvenu stvarnost, a ne snove. Ipak, mnogo više joj je značilo da ljudi u njoj prepoznaju izuzetnu osobu, a ne slikarku. U školi slikanja i vajanja La Esmeralda, podučavala je studente podstičući ih da razvijaju talenat u skladu sa sopstvenim karakterom, da neprestano rade, da imaju izuzetnu samodisciplinu, a pre svega osećaju ljubav prema slikarstvu. Svoje ideje im nije nametala.
Uživala je u tome da bude okružena ljudima, pa je tako u javnosti uvek bila snažna i vesela, zračeći vedrinom, dobrotom i duhovitošću. Tradicionalnim nošnjama, cvećem, šarenim ešarpama i nakitom isticala je svoju lepotu i jedinstvenost. Veoma brzo postaje poznata ličnost.
Brak sa Riverom, ispunjen čestim neverstvima, bio je njena najveća sreća i nesreća. Način na koji se nosila sa nedaćama bio je humor, pa je tako smatrala da je vrlina kad se čovek smeje, kad izlazi iz svojih okvira i kad je veseo. Uprkos pogoršanju zdravstvenog stanja, oglušila se o savet lekara i 1954. godine učestovala na protestu komunista, srećna što je njeno prisustvo veoma značilo drugim demonstrantima. Međutim, njeno telo nije uspevalo još dugo da se opire bolesti, pa je iste godine preminula usled embolije pluća. Svoju poslednju sliku nazvala je Viva la Vida, prikazujući na njoj istovremeno neminovan kraj i punoću života.
Piše: Vladana Nikolić