Vuk Kostić, jedan od naših najpopularnijih glumaca, za naš portal govori o izazovnom novom projektu, ali i o svom viđenju društva u kojem živimo.
Deo ste filmskog projekta „Dara iz Jasenovca“ u kome tumačite ulogu nemilosrdnog ustaše, koliki je to bio izazov za Vas i da li ste se u nekom trenutku razmišljali o odbijanju uloge?
Ne nikako, nikad ne bih odbio tu ulogu. Baš naprotiv, glumca inspiriše da radi ono što je potpuno suprotno od njega. Što je različitija uloga meni je tim zanimljivija da igram, pogotovo nekog takvog zlikovca kao što je Miroslav Filipović koji je pritom i istorijska ličnost. Mislim da o tom zloglasnom događaju treba svet da čuje i nemam ni najmanji razlog zašto bih odbio takvu ulogu.
Naša kinematografija je poznata po delima koja se najčešće bave teškim temama i prikazuju ratove i stradanja, mislite li da su te teme iscrpljene i da je vreme da se okrenemo vedrijoj tematici?
Ne smatram da se treba odreći tih istorijskih tema… Naša istorija jeste katastrofalno užasna, ali i mladi ljudi su katastrofalno neobrazovani. Imamo mlade ljude u dvadesetim koji ni ne znaju da nas je ’99 NATO bombardovao jer žive u nekom svom svetu gde je bitno da znaju ko je neka Slađana iz rijaliti šou-a… Istorija ne sme nikad da se zaboravi zbog tih ljudi koji su se borili za našu slobodu a pogotovo što se istorija ponavlja i ono što je bilo biće opet.
Ja lično sam željan da glumim u komedijama i radio sam samo dva takva projekta u životu. Prvi je film „Mala noćna muzika” koji sam radio pre dvadeset godina, a drugi je predstava koju ne igram već 6-7 godina i mislim da je to malo za moj opus. Ja sam vedar čovek i volim da se šalim i užasno mi taj žanr nedostaje, ali nažalost reditelji me ne vide u lakim komadima.
Nedavno ste završili sa snimanjem serije „Porodica”, čija je radnja smeštena u devedesete godine prošlog veka. S obzirom na to da devedesete godine nisu bile najzahvalnije doba za odrastanje, a Vi ste upravo tada bili tinejdžer, da li biste voleli da ste dečačke dane proveli u nekoj drugoj deceniji, i kojoj?
Ne bih voleo da sam živeo u nekoj drugoj deceniji. Da sam ’91. imao 19-20 opet bih se zadesio u nekom ratu. Najgore su prošla ta godišta ’70. i ’71. Iako se tad teško živelo i imamo gadne uspomene na taj period, ja sam ipak devedesetih imao fenomenalno detinjstvo i bio sam nekako zaštićen. Otac i majka su me štitili od tog spoljašnjeg uticaja, nemaštine, bede i kompletnog javašluka! U tom periodu bih na jedrilici lovio ribu i upravo sam tada spoznao pravu vrednost veština i vrlina koje su roditelji pokušavali da mi usade u glavu. Sada nije rat, ali mislim da smo dublje potonuli jer si devedesetih za moralnu i mentalnu degradaciju stanovništva imao objašnjenje u vidu ratova, kriza i pljački koje su se odigravale na našem prostoru.
Vaša karijera obiluje tumačenjem raznih negativaca poput Gagule (Gorki plodovi), Obrada (Igra u tami), Sparte (Južni vetar)… Koliko je zahtevno igrati negativca i koji lik vam je bio najinspirativniji?
Smatram da sam u Obradu dosegao sve što sam želeo, mislim da gadnijeg čoveka, kokainskog ovisnika koji bi izdao brata, majku nisam do sada igrao. Generalno se više smejem kada igram negativca jer pruža širok manevarski prostor dok je taj prostor kod igranja pozitivnog lika dosta sužen.
Koliko u današnjem modernom društvu negativci pretežu kao uzori i da li deo odgovornosti za to snose i brojna dela koja ih prikazuju kao pozitivne likove?
Mislim da sve dolazi iz kuće, pa iz okruženja, pa potom i obrazovanja. Neobrazovanim ljudima mogu da budu idoli takvi jer se poistovećuju sa njihovom sudbinom. Oni su podložni sanjarenju o bogaćenju preko noći i priči o milioneru iz blata a nigde se na taj način ne uspeva. Samo na filmu.
Takvim ljudima bez znanja i iskustva je bitno šta misli neki rijaliti junak i influenser koji tek nemaju veze sa životom a trude se da drugima nametnu svoje stavove… Taj njihov zanos da su bitni a niko nije bitan na svetu. I Tramp da umre sutra, Amerika će nastaviti sa životom.
Poznato je da ste pasionirani ljubitelj lova i ribolova i neko ko generalno voli da provodi vreme u prirodi. Da li biste nakon deset godina i autorske emisije „Zadrži dah sa Vukom Kostićem“, snimili novu emisiju ali koja bi se ovaj put više fokusirala na vaše avanture iz lova i ribolova u Srbiji?
Dobra ideja ali ne znam da li bih imao dovoljno vremena. Voleo bih jednog dana. S druge strane to je meni nekako intimno pa ne bih ni delio te trenutke sa javnošću. Ne bih mogao da budem opušten tokom snimanja, zbog tog sređivanja i popravljanja…
U današnjem vremenu kada su mnogi preokupirani provođenjem vremena na internetu i elektronskim uređajima uopšte, Vi se radije odlučujete da imate što manje dodira sa modernom tehnologijom. Da li savetujete i drugima da slede Vaš primer?
Mislim da, pre svega, ti uređaji oduzimaju dušu. U redu je nešto istraživati, čitati o vikinzima, ali većina sveta pa tako i omladina ne znaju ni šta traže već samo tako zure i gube vreme. Ja kad uđem na jutjub pretražujem klipove o najvećim samurajima ili gledam velike srpske bitke, ja znam šta tražim. Bolje da ste s prijateljima, curom, rodbinom. Mladi se više, nažalost, uzbuđuju praćenjem raznih prostituki na internetu koje imaju i po dva miliona pratilaca dok neki obrazovani ljudi koji imaju šta pametno da kažu ne mogu da sakupe ni 20.000 pratilaca.
Intervju radio: Vasilije Zdravković
Foto: Nebojša Babić