Tokom prethodnih nedelja imali smo pregršt vesti o ratu u Nagorno Karabahu između Jermena i Azerbejdžanaca, ali po primirju svetska javnost izgubila je interesovanje za ovu temu. Mediji kao i obično traže nove sukobe za svoje priče, koje su u većoj ili manjoj meri objektivne i pune tabloidnih naslova. Naša narod ima veću povezanost sa Jermenima zbog slične stradalničke istorije i borbe za svoje kulturno nasleđe, a i religija nas spaja, pa su te činjenice stvorile jaku empatiju između dva naroda. Ono što su Srbi doživeli u periodu Drugog svetskog rata na prostoru NDH, Jermeni su prošli već 1915. godine, na teritoriji Turske.

Međutim, nije samo tada jermenski narod doživeo pomor. Sa opadanjem moći Otomanske imperije stvara se nezadovoljstvo kod muslinaskog stanovništa. Gubitak teritorija na tlu Evrope dovodi i do opadanja prihoda u državnoj kasi pa samim tim i građani žive lošije. Država se nalazila u teškom stanju i polako gubi status i uticaj koji je imala sa pozicije velike sile. Period moći je prošao, a preko potrebne reforme nisu sprovedene, tako da je Turska kaskala u svakom pogledu. ,,Muhadžiri” ili izbeglice sa Balkana počele su da se slivaju krajem 19. veka, unoseći još veću netrpeljivost prema nemuslimanima u Turskoj. Ionako težak položaj hrišćana dodatno je pogoršao dolazak na vlast Abdul Hamida II. On je smatrao da su manjinski narodi faktor nestabilnosti u državi i da se sa njima mora obračunati, stoga formira paravojsku ,,Hamdije”, sastavljenu mahom od Kurdskih plaćenika. Porezi koji su padali na teret hrišćana i dugih nemuslimana bili su sve veći, pa dolazi do pobuna koje guše sultanove paravojne trupe. Događaji koji su se odigrali 1894-1896 poznati su kao ,,Hamdijski masakri”, koji su prema procenama prouzrokovali smrt između 150.000 i 300.000 hiljada ljudi, porušeno je preko 600 crkava i manastira, zabeleženo je i pretvaranje hrišćanskih objekata u džamije, a tačan broj hrišćana nasilno prevedenih u islam nije utvrđen. Mladoturska revolucija činila se kao promena koja će doneti boljitak i manjinama, ali ipak sa revolucijom došlo je do još većih stradanja i progona Jermena, Grka, Asiraca i drugih. Gubitak Libije u ratu sa Italijom 1911. godine i u još većoj meri poraz na Balkanu 1912. godine bacio je Tursku na kolena.
​
Enver-paša uvideo je šansu da po izbijanju Prvog svetskog rata povrati teritorije izgubljene u Rusko-turskom ratu (1877-1878), kako bi Turska opet preuzela primat na Kavkazu. Turci su sklopili savez sa Nemačkom iz koje su pristizali vojni savetnici kao i pomoć u vidu naoružanja. Enver-paša, kao glavnokomandujući i ministar rata preuzeo je planiranje operacija protiv Rusa, ali biva teško poražen kod Sarikamiša. Vojni savetnik Oto Liman fon Sanders je zbog ovoga smatrao pašu vojnim lakrdijašem.

Iz knjige Dejvida Fromkina – Mir zarad kraja mira : ,,Međutim, Enverove lične slabosti su same sebe potvrdile. On je bio sujetan, samohvalan čovek koji je voleo uniforme, medalje i titule. Za pečatiranje zvaničnih dokumenta, on je naredio da se napravi zlatni pečat koji ga je opisao kao „komandanta-načelnika svih Vojski Islama, zeta kalife i predstavnika Poslanika.” Za svoj neuspeh i poraz kod Sarikamaša krivi Jermene i sprovodi genocid nad njima, iako mu je vojnik Jermenin spasio život kada je bio ranjen. U to vreme uvaženi lekar i političar Mehmed Rešid za Jermene je izjavio: ,,Između njih i konja nema razlike”, ali konju kada se naudi on pamti i vrati loše, a kod ljudi je drugačije, učiniš mu dobro – on ti vraća loše, što je dokazao Enver-paša u svom odnosu prema Jermenima.

Talat-paša, koji je prema mišljenju nemačkog istoričara turskog porekla Tener Akčama bio ključna ličnost u organizaciji genocida, izdao je uredbu za hapšenja i prislinu deportaciju iz Istambula. Taj događaj je poznat kao ,,Crvena nedelja”. Cilj ove akcije je bio da se u prvom talasu odstrani intelekualna elita i uticajni Jermeni iz Istambula, među stradalim bili su: Grigor Zohrab književnik, pravnik i političar, kolona u kojoj je bio presretnuta je od pravojske i kamenovana do smrti, pesnici Danijel Varužan i Siamanto, književnici Eruhan i Tigran Čogurjan, kao i mnogi drugi. Paša je uspeo da izdejstvuje i privremeni zakon da važe nasilne deportacije i hapšenja za celokupnu teritoriju, sve pod izgovorom da se smanji opasnost da Jermeni ne napadnu Turke u mestima gde nisu većina. To da je najznačajniji faktor u genocidu svedoči i činjenica da je Talat bio na čelu ozloglašene jedinice Teškilat-i mahsusa, prepoznatljive po surovom postupanju prema civilima, sastavljene od bašibozuka(lopova,ubica). O kakvoj je jedinci reč najbolje je opisuju reči Vahid-paše komadanta III armije : ,,To su kasapi ljudske vrste”.

Što se tiče metoda egzekucije one su bile različite, u seoskim sredinama uglavnom se primenjivalo spaljivanje stanovništva kao najlakši metod uklanjanja tela žrtava. Procenjuje se da je oko 80.000 ljudi spaljeno. Najsmtonosniji su bili marševi kroz pustinje u Siriji do logora Deir ez-Zora, u kom je umrlo oko 150.000 hiljada. Ukupno je na tlu Turske bilo 25 logora.

Silovanje Jermenki, bez obzira na uzrast, bila je uobičajena pojava o čemu svedoči Karen Jepe, humanitarna radnica Društva naroda. Takođe i nemački konzul Rozler u Alepu beleži da su se dešavala masovna silovanja. Kao što nisu pošteđene žene tako nisu ni deca, o čijem stradanju postoje brojna svedočanstva.

Turska je pravdala zatiranje Jermena i time što su ih smatrali za nižu rasu od muslimanskog stanovništa. Zbog nehigijene u vojsci Turske javila se epidemija pegavog tifusa. Probne vakcine koje su proizvedene eksperimentalno su testirane na Jermenima. Takođe zabeleženi su i slučajevi trovanja gasom u parnim kupatilima. Zanimljivo je to da su tada najveći saveznici Tuske bili Nemci, iz tog razloga mnogi smatraju da su događaji iz 1915. godine bili uvertira za Holokaust u Drugom svetskom ratu. Tu tezu potvrđuju i Hitlerove reči da se više niko i ne seća uništenja Jermena, što je izjavio pred napad na Poljsku. Neadektvatna osuda počinjenog genocida iz 1915. godine dala je vetar u leđa ekstremistima širom sveta da na taj način rešavaju pitanje manjinskih naroda. Nemci su se suočili sa svojim nedelima, dok sa druge strane imamo Tursku koja uporno negira genocid. Čuveni turski pisac i nobelovac Orhan Pamuk iz tog razloga napušta Tursku, jer zbog mišljenja da je počinjen genocid biva okaraterisan kao neprijatelj države.

Operacija Nemezis – Jermenska osveta

Pojam zločin protiv čovečnosti javlja se 1915. godine. U predlogu zajedničke izjave vlada Francuske, Velike Britanije i Rusije označile su pokolj jermenskog naroda u Turskoj kao zločin protiv hrišćanstva i civilizacije i za njega proglasile odgovornim svakog člana otomanske vlade zajedno sa neposrednim izvršiocima. Francuski ministar spoljnih poslova Teofil Deklas pribojavao se da takva karakterizacija može da razljuti muslimansko stanovništvo u kolonijama u susedstvu Turske, pa daje predlog da se događaji iz 1915. godine nazovu zločin protiv čovečnosti i civilizacije. Nakon Prvog svetskog rata osuda za zločine nije bila adekvatna. Glavni organizatori uspeli su da pobegnu iz Turske bez bilo kakve ozbiljne posledice za svoje delovanje, dok se stradanje Jermena prećutkivalo. Turska je bila potrebna pobednicima iz rata kao saveznik u strahu od ekspanzije komunizma u Rusiji. Nakon genocida mnogobrojni Jermeni našli su se širom sveta u izbeglištvu. Kako su godine prolazile, a svetska javnost ostajala nema, javila se želja za osvetom.

Tajna operacija Nemezis, dobila je ime po grčkom božanstvu odmazde i kažnjavanja po zasluzi. Iza operacija stajala je Jermenska revolucionarna federacija na čelu sa Šahan Natalijem i Armenom Garom. Doneta je odluka da se sastavi spisak od 200 lica koja su najodgovornija za genocid. Na prvom mestu i kao primarna meta našao se Talat-paša. Zadak da njegovu likvidaciju izvrši dobio je Sagomon Telirijan, čiji se otac, kao trgovac, nastanio u Valjevu, pa je i jermenski ,,Princip” deo svog života proveo u Srbiji. Atentator, po ugovorenom planu, nije bežao nakon ubistva, već je čekao policiju i predao se. Još jedan od ciljeva atentata bio je da se svetskoj javnosti predoči šta se desilo sa Jermenskim narodom. Sam Telerijan je izgubio 85 srodnika. Veliki broj svedoka davao je iskaze pred sudom o događajima iz 1915. godine. Na ovaj način javnost je konačno saznala razmere zločina i više se nije moglo ćutati o njima. Ugledni nemački pravnici stali su u odbranu Telerijana, takođe sudije nisu imale nedoumice i donele su oslobađajuću presudu. Tako su i opovrgnute Talatove reči koje je izrekao na pretnje stranog konzula da će snositi jednog dana posledice za svoja nedela, da nema pred kim da odgovara i da je uništio Jermene, da je za tri meseca obavio posao. Na sličan način okončao je život i blizak Talat-pašin saradnik Bahaedin Šakir, jedan od komadanata odreda smrti, koji je imao nadimak ,,kasapin iz Trapezunta”. Lokacija njegove smrti ista je kao i kod Talata – Berlin, samo što je tada pucao Avram Erganijan. U sklopu operacije ubijen je i Džemal-paša u Tiblisiju, koji je bio bitna karika komandnog lanca u sprovođenju genocida kao i Veliki vezir Said Halim-paša usmrćen u Rimu.

Ako ste radoznali i želite da se još više upoznate sa ovom temom predlažem neka dela iz književnosti i iz sveta filma.
Prva knjiga na temu genocida izlazi 30-ih godina prošlog veka, koja je upoznala šire mase sa stradnjem Jermena – ,,40 dana Muse Daga” od Franca Verfela. Vilijam Sarojan, američki pisac jermenskog porekla u više dela govori o tragediji svojih zemljaka, a najpoznatije takvo delo jeste ,,Zovem se Aram”. Poznati glumac i pisac Erik Bogosian napisao je knjigu ,,Opracija Nemezis”.
Ova tema je prisutna i u svetu kinematografije. Najskoriji film ,,The Promise” iz 2016. godine i nešto stariji francuski film iz 1991. godine ,,Mayrig” govore o ovom događaju. Takođe, jermensko-američki bend „System of a down“ posvetio je žrtvama genocida pesmu pod nazivom „Holy Mountains“.
Sve ove kulturne tvorevine pokazuju da jermenska borba za pravdu i pokušaji dizanja svesti o njihovim stradnjima i dalje traju.

Piše: Dušan Topić