Iz neverovatne karijere Siniše Kovačevića jako je teško izvući pojedinosti, a ne preskočiti nešto zaista važno. Naš legendarni dramski pisac i reditelj, redovni profesor na Akademiji umetnosti, trostruki dobitnik Sterijine nagrade i nagrade ,,Branislav Nušić” govori za naš portal o svom najnovijem romanu i značaju kulture.
Kako ste se borili sa vremenom u izolaciji, koliko na jednog umetnika utiču trenutne okolnosti?
Izolacija je bila moj izbor i pre pandemije. U nekom trenutku, čovek se umori od buke i besa, od zla i primitivizma, od ljudi koji umeju da upropaste sve, od porodilišta do grobljanskih usluga, od onih koji laju i ujedaju samo iz čopora. Ovaj put seoska samoća ne prija u toj meri kao ranije, jer ste ophrvani brigom za one koje volite.
Mislite li da smo u ovom vremenu izolovanosti jasnije spoznali pravu vrednost umetnosti?
Ne postoji vreme i situacija koja se ne može iskoristiti na pravi način, uključujući čаk i zubarsku stolicu ili zatvorsku ćeliju.
Ovo je situacija kad, bez obzira na životnu dob, možete poraditi na sebi, naučiti neku novu veštinu, novi jezik, obnoviti neke već zaboravljene stihove, pročitati nešto novo ili, još bolje, nešto jako staro, pisati…
Primetili ste, verujem, da gotovo sve o čemu sam govorio, pripada sferi umetnosti. Dodajte tome muziku i poneki odgledani film, čini se da života van umetnosti gotovo da nema.
Prema Vašem mišljenju, koliko je bitno porodično okruženje i najraniji životni period za sticanje afiniteta prema kulturi?
Taj prvi deo života, od rođenja do adolescencije i predstavlja temelj za kasniji pogled na svet. U moralnom, misaonom, političkom i svakom drugom smislu. Život se uči, a pogled na svet formira iz babine uspavanke, očevog strogog pogleda, knjige koju vam je mati dala da pročitate, iz okruženja u školi, u sportu koji trenirate… Sve je u prvih osamnaest godina. Način na koji ćete voleti, doživljavati umetnost, formirati potrebu za njom, gotovo celokupno obrazovanje… Ono što dolazi kasnije, samo je nadgradnja.
Vaša nova knjiga „ Reka sa četiri ušća ” je izazvala eksploziju pozitivnih komentara u javnosti, šta ste hteli da poručite ovim delom?
Nema uputstva za upotrebu i tumačenje umetnosti, bez obzira da li je u pitanju film, pozorište, literatura, muzika… Svako je doživljava na svoj način, shodno senzibilitetu, obrazovanju, karakteru, temperamentu, političkom pogledu na svet. Reka sa četiri ušća treba da bude svedočanstvo, naravno umetničko svedočanstvo o jednom vremenu. Otisak mog srca u prašini. Da jednog dana bude svedok i da svedoči pоštenije, tačnije i iskrenije od svih elektrоnskih i štampanih medija ovog vremena. Dakle, reklo bi se da je pisano za neke buduće generacije. Mada mi se dopada i činjenica da su Reku odlično prihvatili i savremenici.
Neizostavan deo u Vašoj biografiji je i akademski rad, šta je za Vas značio rad sa mladim ljudima?
Pedagoški rad značio mi je mnogo. Sebično je odlaziti sa znanjima koje niste podelili i ostavili iza sebe. Biti poput onog kuvara Luja Četrnaestog koji je spakovао svoju svesku sa receptima. Ja njima ljubav, znanje, iskustvo, savete… Oni meni ljubav, mladost, energiju, znatiželju, ambiciju. Danas oni svojim dramama pune pozorišta. Malo li je?
Koliko mislite da je značajan društveni angažman ljudi iz sfere umetnosti?
Nema esnafa ni profesije čiji društveni angažman nije važan. Komparativna prednost umetnika je u tome što on deluje dvostruko. Kroz društveni, a ako hoćete i politički angažman svog dela, a i lično. Budući da su uspešni umetnici po pravilu javne ličnosti, njihov uticaj je tim veći. U svemu, najvažnije je, bez obzira da li ste traktorista, lekar, pisac ili obućar, biti na pravoj strani.
Ogroman broj ljudi u proteklom periodu je čitao Vaš roman, a šta Vi čitate?
I ja, poput tog, kako kažete ogromnog broja ljudi, volim dobru knjigu. Dаkle, i ja čitam Reku sa četiri ušća.
Intervju radio: Vasilije Zdravković
Foto: Zoran Lončarević (naslovna), Žikica Milošević