Vuk Kostić, jedan od naših najpopularnijih glumaca, za naš portal govori o izazovnom novom projektu, ali i o svom viđenju društva u kojem živimo.
Deo ste filmskog projekta „Dara iz Jasenovca“ u kome tumačite ulogu nemilosrdnog ustaše, koliki je to bio izazov za Vas i da li ste se u nekom trenutku razmišljali o odbijanju uloge?
Ne nikako, nikad ne bih odbio tu ulogu. Baš naprotiv, glumca inspiriše da radi ono što je potpuno suprotno od njega. Što je različitija uloga meni je tim zanimljivija da igram, pogotovo nekog takvog zlikovca kao što je Miroslav Filipović koji je pritom i istorijska ličnost. Mislim da o tom zloglasnom događaju treba svet da čuje i nemam ni najmanji razlog zašto bih odbio takvu ulogu.
Naša kinematografija je poznata po delima koja se najčešće bave teškim temama i prikazuju ratove i stradanja, mislite li da su te teme iscrpljene i da je vreme da se okrenemo vedrijoj tematici?
Ne smatram da se treba odreći tih istorijskih tema… Naša istorija jeste katastrofalno užasna, ali i mladi ljudi su katastrofalno neobrazovani. Imamo mlade ljude u dvadesetim koji ni ne znaju da nas je ’99 NATO bombardovao jer žive u nekom svom svetu gde je bitno da znaju ko je neka Slađana iz rijaliti šou-a… Istorija ne sme nikad da se zaboravi zbog tih ljudi koji su se borili za našu slobodu a pogotovo što se istorija ponavlja i ono što je bilo biće opet. Ja lično sam željan da glumim u komedijama i radio sam samo dva takva projekta u životu. Prvi je film „Mala noćna muzika” koji sam radio pre dvadeset godina, a drugi je predstava koju ne igram već 6-7 godina i mislim da je to malo za moj opus. Ja sam vedar čovek i volim da se šalim i užasno mi taj žanr nedostaje, ali nažalost reditelji me ne vide u lakim komadima.
Nedavno ste završili sa snimanjem serije „Porodica”, čija je radnja smeštena u devedesete godine prošlog veka. S obzirom na to da devedesete godine nisu bile najzahvalnije doba za odrastanje, a Vi ste upravo tada bili tinejdžer, da li biste voleli da ste dečačke dane proveli u nekoj drugoj deceniji, i kojoj?
Ne bih voleo da sam živeo u nekoj drugoj deceniji. Da sam ’91. imao 19-20 opet bih se zadesio u nekom ratu. Najgore su prošla ta godišta ’70. i ’71. Iako se tad teško živelo i imamo gadne uspomene na taj period, ja sam ipak devedesetih imao fenomenalno detinjstvo i bio sam nekako zaštićen. Otac i majka su me štitili od tog spoljašnjeg uticaja, nemaštine, bede i kompletnog javašluka! U tom periodu bih na jedrilici lovio ribu i upravo sam tada spoznao pravu vrednost veština i vrlina koje su roditelji pokušavali da mi usade u glavu. Sada nije rat, ali mislim da smo dublje potonuli jer si devedesetih za moralnu i mentalnu degradaciju stanovništva imao objašnjenje u vidu ratova, kriza i pljački koje su se odigravale na našem prostoru.
Vaša karijera obiluje tumačenjem raznih negativaca poput Gagule (Gorki plodovi), Obrada (Igra u tami), Sparte (Južni vetar)… Koliko je zahtevno igrati negativca i koji lik vam je bio najinspirativniji?
Smatram da sam u Obradu dosegao sve što sam želeo, mislim da gadnijeg čoveka, kokainskog ovisnika koji bi izdao brata, majku nisam do sada igrao. Generalno se više smejem kada igram negativca jer pruža širok manevarski prostor dok je taj prostor kod igranja pozitivnog lika dosta sužen.
Koliko u današnjem modernom društvu negativci pretežu kao uzori i da li deo odgovornosti za to snose i brojna dela koja ih prikazuju kao pozitivne likove?
Mislim da sve dolazi iz kuće, pa iz okruženja, pa potom i obrazovanja. Neobrazovanim ljudima mogu da budu idoli takvi jer se poistovećuju sa njihovom sudbinom. Oni su podložni sanjarenju o bogaćenju preko noći i priči o milioneru iz blata a nigde se na taj način ne uspeva. Samo na filmu. Takvim ljudima bez znanja i iskustva je bitno šta misli neki rijaliti junak i influenser koji tek nemaju veze sa životom a trude se da drugima nametnu svoje stavove… Taj njihov zanos da su bitni a niko nije bitan na svetu. I Tramp da umre sutra, Amerika će nastaviti sa životom.
Poznato je da ste pasionirani ljubitelj lova i ribolova i neko ko generalno voli da provodi vreme u prirodi. Da li biste nakon deset godina i autorske emisije „Zadrži dah sa Vukom Kostićem“, snimili novu emisiju ali koja bi se ovaj put više fokusirala na vaše avanture iz lova i ribolova u Srbiji?
Dobra ideja ali ne znam da li bih imao dovoljno vremena. Voleo bih jednog dana. S druge strane to je meni nekako intimno pa ne bih ni delio te trenutke sa javnošću. Ne bih mogao da budem opušten tokom snimanja, zbog tog sređivanja i popravljanja…
U današnjem vremenu kada su mnogi preokupirani provođenjem vremena na internetu i elektronskim uređajima uopšte, Vi se radije odlučujete da imate što manje dodira sa modernom tehnologijom. Da li savetujete i drugima da slede Vaš primer?
Mislim da, pre svega, ti uređaji oduzimaju dušu. U redu je nešto istraživati, čitati o vikinzima, ali većina sveta pa tako i omladina ne znaju ni šta traže već samo tako zure i gube vreme. Ja kad uđem na jutjub pretražujem klipove o najvećim samurajima ili gledam velike srpske bitke, ja znam šta tražim. Bolje da ste s prijateljima, curom, rodbinom. Mladi se više, nažalost, uzbuđuju praćenjem raznih prostituki na internetu koje imaju i po dva miliona pratilaca dok neki obrazovani ljudi koji imaju šta pametno da kažu ne mogu da sakupe ni 20.000 pratilaca.
Tokom prethodnih nedelja imali smo pregršt vesti o ratu u Nagorno Karabahu između Jermena i Azerbejdžanaca, ali po primirju svetska javnost izgubila je interesovanje za ovu temu. Mediji kao i obično traže nove sukobe za svoje priče, koje su u većoj ili manjoj meri objektivne i pune tabloidnih naslova. Naša narod ima veću povezanost sa Jermenima zbog slične stradalničke istorije i borbe za svoje kulturno nasleđe, a i religija nas spaja, pa su te činjenice stvorile jaku empatiju između dva naroda. Ono što su Srbi doživeli u periodu Drugog svetskog rata na prostoru NDH, Jermeni su prošli već 1915. godine, na teritoriji Turske.
Međutim, nije samo tada jermenski narod doživeo pomor. Sa opadanjem moći Otomanske imperije stvara se nezadovoljstvo kod muslinaskog stanovništa. Gubitak teritorija na tlu Evrope dovodi i do opadanja prihoda u državnoj kasi pa samim tim i građani žive lošije. Država se nalazila u teškom stanju i polako gubi status i uticaj koji je imala sa pozicije velike sile. Period moći je prošao, a preko potrebne reforme nisu sprovedene, tako da je Turska kaskala u svakom pogledu. ,,Muhadžiri” ili izbeglice sa Balkana počele su da se slivaju krajem 19. veka, unoseći još veću netrpeljivost prema nemuslimanima u Turskoj. Ionako težak položaj hrišćana dodatno je pogoršao dolazak na vlast Abdul Hamida II. On je smatrao da su manjinski narodi faktor nestabilnosti u državi i da se sa njima mora obračunati, stoga formira paravojsku ,,Hamdije”, sastavljenu mahom od Kurdskih plaćenika. Porezi koji su padali na teret hrišćana i dugih nemuslimana bili su sve veći, pa dolazi do pobuna koje guše sultanove paravojne trupe. Događaji koji su se odigrali 1894-1896 poznati su kao ,,Hamdijski masakri”, koji su prema procenama prouzrokovali smrt između 150.000 i 300.000 hiljada ljudi, porušeno je preko 600 crkava i manastira, zabeleženo je i pretvaranje hrišćanskih objekata u džamije, a tačan broj hrišćana nasilno prevedenih u islam nije utvrđen. Mladoturska revolucija činila se kao promena koja će doneti boljitak i manjinama, ali ipak sa revolucijom došlo je do još većih stradanja i progona Jermena, Grka, Asiraca i drugih. Gubitak Libije u ratu sa Italijom 1911. godine i u još većoj meri poraz na Balkanu 1912. godine bacio je Tursku na kolena. Enver-paša uvideo je šansu da po izbijanju Prvog svetskog rata povrati teritorije izgubljene u Rusko-turskom ratu (1877-1878), kako bi Turska opet preuzela primat na Kavkazu. Turci su sklopili savez sa Nemačkom iz koje su pristizali vojni savetnici kao i pomoć u vidu naoružanja. Enver-paša, kao glavnokomandujući i ministar rata preuzeo je planiranje operacija protiv Rusa, ali biva teško poražen kod Sarikamiša. Vojni savetnik Oto Liman fon Sanders je zbog ovoga smatrao pašu vojnim lakrdijašem.
Iz knjige Dejvida Fromkina – Mir zarad kraja mira : ,,Međutim, Enverove lične slabosti su same sebe potvrdile. On je bio sujetan, samohvalan čovek koji je voleo uniforme, medalje i titule. Za pečatiranje zvaničnih dokumenta, on je naredio da se napravi zlatni pečat koji ga je opisao kao „komandanta-načelnika svih Vojski Islama, zeta kalife i predstavnika Poslanika.” Za svoj neuspeh i poraz kod Sarikamaša krivi Jermene i sprovodi genocid nad njima, iako mu je vojnik Jermenin spasio život kada je bio ranjen. U to vreme uvaženi lekar i političar Mehmed Rešid za Jermene je izjavio: ,,Između njih i konja nema razlike”, ali konju kada se naudi on pamti i vrati loše, a kod ljudi je drugačije, učiniš mu dobro – on ti vraća loše, što je dokazao Enver-paša u svom odnosu prema Jermenima.
Mapa koja prikazuje lokacije na kojima se sprovodio genocid
Talat-paša, koji je prema mišljenju nemačkog istoričara turskog porekla Tener Akčama bio ključna ličnost u organizaciji genocida, izdao je uredbu za hapšenja i prislinu deportaciju iz Istambula. Taj događaj je poznat kao ,,Crvena nedelja”. Cilj ove akcije je bio da se u prvom talasu odstrani intelekualna elita i uticajni Jermeni iz Istambula, među stradalim bili su: Grigor Zohrab književnik, pravnik i političar, kolona u kojoj je bio presretnuta je od pravojske i kamenovana do smrti, pesnici Danijel Varužan i Siamanto, književnici Eruhan i Tigran Čogurjan, kao i mnogi drugi. Paša je uspeo da izdejstvuje i privremeni zakon da važe nasilne deportacije i hapšenja za celokupnu teritoriju, sve pod izgovorom da se smanji opasnost da Jermeni ne napadnu Turke u mestima gde nisu većina. To da je najznačajniji faktor u genocidu svedoči i činjenica da je Talat bio na čelu ozloglašene jedinice Teškilat-i mahsusa, prepoznatljive po surovom postupanju prema civilima, sastavljene od bašibozuka(lopova,ubica). O kakvoj je jedinci reč najbolje je opisuju reči Vahid-paše komadanta III armije : ,,To su kasapi ljudske vrste”.
Što se tiče metoda egzekucije one su bile različite, u seoskim sredinama uglavnom se primenjivalo spaljivanje stanovništva kao najlakši metod uklanjanja tela žrtava. Procenjuje se da je oko 80.000 ljudi spaljeno. Najsmtonosniji su bili marševi kroz pustinje u Siriji do logora Deir ez-Zora, u kom je umrlo oko 150.000 hiljada. Ukupno je na tlu Turske bilo 25 logora.
Silovanje Jermenki, bez obzira na uzrast, bila je uobičajena pojava o čemu svedoči Karen Jepe, humanitarna radnica Društva naroda. Takođe i nemački konzul Rozler u Alepu beleži da su se dešavala masovna silovanja. Kao što nisu pošteđene žene tako nisu ni deca, o čijem stradanju postoje brojna svedočanstva.
Turska je pravdala zatiranje Jermena i time što su ih smatrali za nižu rasu od muslimanskog stanovništa. Zbog nehigijene u vojsci Turske javila se epidemija pegavog tifusa. Probne vakcine koje su proizvedene eksperimentalno su testirane na Jermenima. Takođe zabeleženi su i slučajevi trovanja gasom u parnim kupatilima. Zanimljivo je to da su tada najveći saveznici Tuske bili Nemci, iz tog razloga mnogi smatraju da su događaji iz 1915. godine bili uvertira za Holokaust u Drugom svetskom ratu. Tu tezu potvrđuju i Hitlerove reči da se više niko i ne seća uništenja Jermena, što je izjavio pred napad na Poljsku. Neadektvatna osuda počinjenog genocida iz 1915. godine dala je vetar u leđa ekstremistima širom sveta da na taj način rešavaju pitanje manjinskih naroda. Nemci su se suočili sa svojim nedelima, dok sa druge strane imamo Tursku koja uporno negira genocid. Čuveni turski pisac i nobelovac Orhan Pamuk iz tog razloga napušta Tursku, jer zbog mišljenja da je počinjen genocid biva okaraterisan kao neprijatelj države.
Operacija Nemezis – Jermenska osveta
Pojam zločin protiv čovečnosti javlja se 1915. godine. U predlogu zajedničke izjave vlada Francuske, Velike Britanije i Rusije označile su pokolj jermenskog naroda u Turskoj kao zločin protiv hrišćanstva i civilizacije i za njega proglasile odgovornim svakog člana otomanske vlade zajedno sa neposrednim izvršiocima. Francuski ministar spoljnih poslova Teofil Deklas pribojavao se da takva karakterizacija može da razljuti muslimansko stanovništvo u kolonijama u susedstvu Turske, pa daje predlog da se događaji iz 1915. godine nazovu zločin protiv čovečnosti i civilizacije. Nakon Prvog svetskog rata osuda za zločine nije bila adekvatna. Glavni organizatori uspeli su da pobegnu iz Turske bez bilo kakve ozbiljne posledice za svoje delovanje, dok se stradanje Jermena prećutkivalo. Turska je bila potrebna pobednicima iz rata kao saveznik u strahu od ekspanzije komunizma u Rusiji. Nakon genocida mnogobrojni Jermeni našli su se širom sveta u izbeglištvu. Kako su godine prolazile, a svetska javnost ostajala nema, javila se želja za osvetom.
Sagomon Telerijan i Šahan Natali
Tajna operacija Nemezis, dobila je ime po grčkom božanstvu odmazde i kažnjavanja po zasluzi. Iza operacija stajala je Jermenska revolucionarna federacija na čelu sa Šahan Natalijem i Armenom Garom. Doneta je odluka da se sastavi spisak od 200 lica koja su najodgovornija za genocid. Na prvom mestu i kao primarna meta našao se Talat-paša. Zadak da njegovu likvidaciju izvrši dobio je Sagomon Telirijan, čiji se otac, kao trgovac, nastanio u Valjevu, pa je i jermenski ,,Princip” deo svog života proveo u Srbiji. Atentator, po ugovorenom planu, nije bežao nakon ubistva, već je čekao policiju i predao se. Još jedan od ciljeva atentata bio je da se svetskoj javnosti predoči šta se desilo sa Jermenskim narodom. Sam Telerijan je izgubio 85 srodnika. Veliki broj svedoka davao je iskaze pred sudom o događajima iz 1915. godine. Na ovaj način javnost je konačno saznala razmere zločina i više se nije moglo ćutati o njima. Ugledni nemački pravnici stali su u odbranu Telerijana, takođe sudije nisu imale nedoumice i donele su oslobađajuću presudu. Tako su i opovrgnute Talatove reči koje je izrekao na pretnje stranog konzula da će snositi jednog dana posledice za svoja nedela, da nema pred kim da odgovara i da je uništio Jermene, da je za tri meseca obavio posao. Na sličan način okončao je život i blizak Talat-pašin saradnik Bahaedin Šakir, jedan od komadanata odreda smrti, koji je imao nadimak ,,kasapin iz Trapezunta”. Lokacija njegove smrti ista je kao i kod Talata – Berlin, samo što je tada pucao Avram Erganijan. U sklopu operacije ubijen je i Džemal-paša u Tiblisiju, koji je bio bitna karika komandnog lanca u sprovođenju genocida kao i Veliki vezir Said Halim-paša usmrćen u Rimu.
Ako ste radoznali i želite da se još više upoznate sa ovom temom predlažem neka dela iz književnosti i iz sveta filma. Prva knjiga na temu genocida izlazi 30-ih godina prošlog veka, koja je upoznala šire mase sa stradnjem Jermena – ,,40 dana Muse Daga” od Franca Verfela. Vilijam Sarojan, američki pisac jermenskog porekla u više dela govori o tragediji svojih zemljaka, a najpoznatije takvo delo jeste ,,Zovem se Aram”. Poznati glumac i pisac Erik Bogosian napisao je knjigu ,,Opracija Nemezis”. Ova tema je prisutna i u svetu kinematografije. Najskoriji film ,,The Promise” iz 2016. godine i nešto stariji francuski film iz 1991. godine ,,Mayrig” govore o ovom događaju. Takođe, jermensko-američki bend „System of a down“ posvetio je žrtvama genocida pesmu pod nazivom „Holy Mountains“. Sve ove kulturne tvorevine pokazuju da jermenska borba za pravdu i pokušaji dizanja svesti o njihovim stradnjima i dalje traju.
„I sat within the valley green, I sat me with my true love
My sad heart strove the two between, the old love and the new love
The old for her, the new that made me think on Ireland dearly
While soft the wind blew down the glen and shook the golden barley.”
Irci su narod koji je od 16. do 20. veka preko dvadeset puta podizao ustanke i bune sa težnjom da se oslobode britanske vlasti. Najznačajnije i najuspešnije akcije odigrale su se u prvoj polovini dvadesetog veka, a sve je počelo Uskršnjim ustankom 1916. godine. Ustanici su izdali „Proklamaciju Irske Republike“, ali ustanak nije zahvatio celu zemlju, već se zadržao samo u Dablinu. Ovaj ustanak je bi kratkog veka i ugušen je u roku od jedne sedmice. Prema nekim podacima nastradalo je 485 ljudi, od čega preko 50% civila.
Britanski odgovor na ustanak u vidu egzekucije ustanika i hapšenja velikog broja aktivista je samo podstakao podršku za separatističku partiju zvanu „Šin Fejn“ (Sinn Féin), koja je na izborima 1918. godine osvojila 70% glasova. Pripadnici pokreta su se zakleli da neće sedeti u Parlamentu Velike Britanije u Vesminsteru, već da će uspostaviti Irski Parlament, koji je još bio poznat pod imenom „Dáil Eireann“. Ovaj Parlament je, 21. januara 1919. godine, potvrdio Proklamaciju iz 1916. godine zajedno sa „Irskom Deklaracijom nezavisnosti“. Irski volonteri rekonstituisani su u Irsku republikansku armiju (IRA) koja će tokom 20. veka iz redovne vojske prerasti u paramilitarnu formaciju koja će od sedamdesetih do devedesetih godina sejati strah po severnom delu ostrva. Za početak rata koji će trajati dve godine uzima se incident koji se desio tog istog 21. januara, kada je nekoliko pripadnika armije na svoju ruku napalo i likvidiralo dva policajca, pripadnike Irske kraljevske policije, dok su prevozili eksploziv.
S obzirom na brojnost i opremljenost, bilo je nezamislivo da se protiv britanske vojske bore na konvencionalan način, tako da su pripadnici IRA-e pristupili gerilskom stilu ratovanja, usmerenom na policiju i vojne jedinice u izolovanim krajevima. Glavna meta napada bili su pripadnici Kraljevske irske policije, odnosno Irci koji su radili za neprijatelje. Mete su, takođe, bile i imovina i administracija Ujedinjenog Kraljevstva, kao i policijske i vojne kasarne koje su bile izvor preko potrebnog oružja. Akcije su se sastojale u brzim i nasilnim napadima na određene lokacije, bez nošenja uniformi.
Pripadnici Irske republikanske armije
Britanske vlasti su izbegavale da pošalju regularnu vojsku, te su na napade odgovorile uvođenjem paravojnih formacija od kojih su na zao glas došli dobrovoljci iz Britanije poznati kao Black and Tans, koji su demonstrirali silu nad civilima i njihovom imovinom. Jedna od pobunjeničkih pesama kaže:
„They burned their way through Munster and laid Leinster on the rack
In Connaught and in Ulster, marched the men of brown and black
They shot down wives and children in their own heroic way…“
Na samom početku rata, vlasti su uglavnom podsticale građansku neposlušnost kao vid borbe. Istoričar Majkl Hopkinson u svom delu „Irski rat za nezavisnost“ kaže: „Što se većine ljudi ticalo, politika dana nije aktivna, već pasivna politika. Njihova politika se nije odnosila toliko na napade na Vladu, koliko na njeno ignorisanje i na pravljenje nove vlasti uz nju“. Tako da je i nasilje bilo relativno dobro kontrolisano sve do druge polovine 1920. godine, kada su sukobi drastično eskalirali. Primeri te neposlušnosti jesu razni štrajkovi, na primer odbijanje radnika na dokovima u Dablinu da prihvate bilo kakav ratni materijal, kao i odbijanje mašinovođa da svojim vozovima prevoze neprijateljske trupe, što je znatno otežalo kretanje protivnika IRA-e.
Takođe, jedna od politika koju je vlast propagirala, jeste „ostrakizam“ prema članovima Kraljevske irske policije. Ova politika je naročito urodila plodom, jer je stepen regrutacije za ovaj posao znatno opao, dok je broj onih koji su napuštali službu rastao. Pripadnici policije su često morali da koriste oružje kako bi mogli da kupe hranu, jer Irci nisu hteli čak ni da prodaju hranu neprijatelju, bez obzira što je iste nacionalnosti kao i oni.
Nasilje se povećalo već početkom 1920. godine. Većina Šin Fejna je bila u zatvoru, a predsednik Ejmon de Valera je bio u Americi da bi prikupio sredstva za rat. Dvojica vođa IRA-e, Kolins i Melkejhi, naredili su dobrovoljcima u celoj zemlji da napadnu kasarne kraljevske policije, kako bi prikupili oružje. Usledila je serija napada na ruralne policijske stanice, te su pripadnici policije bili prinuđeni da napuste svoje manje ispostave i prebace se u bolje utvrđene stanice u gradovima, a napuštene stanice su spaljene u Uskršnjoj nedeljnoj noći 1920. godine.
Do drastičnog eskaliranja sukoba krajem 1920. godine, dovele su odmazde nad civilnim stanovništvom zbog akcija IRA-e. Jesen i zima te godine videle su novu okrutnost sa obe strane. Pa je tako IRA, 21. novembra, lansirala veliki napad na Britanske obaveštajce, ubivši 14 ljudi. Iz odmazde pripadnici Kraljevske irske policije i Black and Tans-a, pucali su na civile na fudbalskoj utakmici, ubivši tom prilikom 15 civila, u danu koji je poznat kao „Krvava subota“. U decembru su Britanci zahtevali da IRA preda oružje, pa da se nakon toga pristupi pronalasku mirnog rešenja, što je Kolins odbio. Smatra se da je do kraja te godine oko 500 ljudi izgubilo živote.
U prvih 6 meseci naredne godine, oko 1000 ljudi je ubijeno u borbama. Nasilje je bilo najintenzivnije u Dablinu, Južnom Minsteru i Belfastu iako je bilo aktivnosti i u drugim oblastima. Vojni zakon (martial law) je proglašen u provinciji Minster. Britanska vojska, ovaj put regularna, je bila raspoređena u većim brojevima. Počela su čišćenja i „zvanična osveta“, uključujući paljenje kuća i ubijanje civila, kao odgovor na akcije IRA-e. IRA je na to odgovorila povećanim ubijanjem obeveštajaca, širenjem napada na osoblje van dužnosti i spaljivanjem imovine lojalista. Kada su Britanci počeli da ubijaju zarobljenike, IRA je na isti način odgovorila. Krajem maja 1921. godine, IRA je izvela najveću akciju u ovom ratu. Oko 120 ljudi je napalo i zapalilo jednu značajnu zgradu u pristaništu (custom house). Iako ih je ova operacija skupo koštala, 6 ljudi je ubijeno, 12 ranjeno a preko 70 zarobljeno, imala je odlučujući psihološki efekat na London. Kralj Džordž Peti je u svom govoru u Belfastu predložio pregovore o miru, 11. jula 1921. godine, te je proglašeno primirje.
Anglo-irski sporazum, potpisao je Majkl Kolins u decembru 1921. godine, posle višenedeljnih pregovora koje su on i Artur Grifit vodili sa Čerčilom, Lojdom Džordžem i Birkenhedom. Ovaj sporazum je lišio Irsku Republiku svog zvaničnog statusa, a umesto nje proglašena je Irska Slobodna Država koja je dobila punu kontrolu svojih dobara, carina i ekonomske politike, s tim što je ta nova država ostala u domenu Britanske Imperije i članovi novog Parmalenta morali su se zakleti na vernost kruni. A Severna Irska je ostala u okviru Ujedinjenog Kraljevstva, zbog pretežno protestantskog stanovništva, za razliku od ostatka ostrva gde su većinu činili katolici.
Majkl Kolins potpisuje sporazum. Tom prilikom je izjavio kako je potpisao svoju smrtnu presudu.
Ispostavilo se da je Kolins bio u pravu kada je prilikom potpisivanja sporazuma rekao da je potpisao svoju smrtnu presudu, s obzirom na to da je ubijen 9 meseci kasnije. Za tih 9 meseci je uspeo da ratifikuje sporazum u Parlamentu i da se okrene borbi protiv IRA-e, koju je nekada predvodio.
Ovaj sporazum izazvao je velike podele u Irskoj, koje su dovele do kratkog ali krvavog građanskog rata (maj 1922 – jun 1923), između pristalica sporazuma i IRA-e koja se protivila sporazumu i težila potpunoj nezavisnosti i ujedinjenju Severne Irske sa Irskom.
Sama Irska Slobodna Država postojala je do 1937. godine, kada je novim ustavom promenjeno njeno ime u „Republika Irska“.
Irska Republikanska Armija je nastavila da postoji, s tim što je do kraja veka doživela neke promene. Tako se 1969. godine podelila na dve grupe, zbog pitanja da li se treba prikloniti parlamentu Republike Irske i da li treba preduzeti neke akcije zbog širenja nasilja u Severnoj Irskoj. Privremena IRA koja je tada nastala je preduzela masovne akcije u cilju zaštite katoličkog stanovništva na severu. Te nove borbe su trajale sve do 1997. godine, kada je sklopljeno konačno primirje koje traje i danas, ali želja za ujedinjenjem Irske i Severne Irske nikada nije u potpunosti nestala, jer kako kaže jedna revolucionarna pesma „For 800 years we fought you without fear and we’ll fight you for 800 more“.
Iz neverovatne karijere Siniše Kovačevića jako je teško izvući pojedinosti, a ne preskočiti nešto zaista važno. Naš legendarni dramski pisac i reditelj, redovni profesor na Akademiji umetnosti, trostruki dobitnik Sterijine nagrade i nagrade ,,Branislav Nušić” govori za naš portal o svom najnovijem romanu i značaju kulture.
Kako ste se borili sa vremenom u izolaciji, koliko na jednog umetnika utiču trenutne okolnosti?
Izolacija je bila moj izbor i pre pandemije. U nekom trenutku, čovek se umori od buke i besa, od zla i primitivizma, od ljudi koji umeju da upropaste sve, od porodilišta do grobljanskih usluga, od onih koji laju i ujedaju samo iz čopora. Ovaj put seoska samoća ne prija u toj meri kao ranije, jer ste ophrvani brigom za one koje volite.
Mislite li da smo u ovom vremenu izolovanosti jasnije spoznali pravu vrednost umetnosti?
Ne postoji vreme i situacija koja se ne može iskoristiti na pravi način, uključujući čаk i zubarsku stolicu ili zatvorsku ćeliju. Ovo je situacija kad, bez obzira na životnu dob, možete poraditi na sebi, naučiti neku novu veštinu, novi jezik, obnoviti neke već zaboravljene stihove, pročitati nešto novo ili, još bolje, nešto jako staro, pisati… Primetili ste, verujem, da gotovo sve o čemu sam govorio, pripada sferi umetnosti. Dodajte tome muziku i poneki odgledani film, čini se da života van umetnosti gotovo da nema.
Prema Vašem mišljenju, koliko je bitno porodično okruženje i najraniji životni period za sticanje afiniteta prema kulturi?
Taj prvi deo života, od rođenja do adolescencije i predstavlja temelj za kasniji pogled na svet. U moralnom, misaonom, političkom i svakom drugom smislu. Život se uči, a pogled na svet formira iz babine uspavanke, očevog strogog pogleda, knjige koju vam je mati dala da pročitate, iz okruženja u školi, u sportu koji trenirate… Sve je u prvih osamnaest godina. Način na koji ćete voleti, doživljavati umetnost, formirati potrebu za njom, gotovo celokupno obrazovanje… Ono što dolazi kasnije, samo je nadgradnja.
Vaša nova knjiga „ Reka sa četiri ušća ” je izazvala eksploziju pozitivnih komentara u javnosti, šta ste hteli da poručite ovim delom?
Nema uputstva za upotrebu i tumačenje umetnosti, bez obzira da li je u pitanju film, pozorište, literatura, muzika… Svako je doživljava na svoj način, shodno senzibilitetu, obrazovanju, karakteru, temperamentu, političkom pogledu na svet. Reka sa četiri ušća treba da bude svedočanstvo, naravno umetničko svedočanstvo o jednom vremenu. Otisak mog srca u prašini. Da jednog dana bude svedok i da svedoči pоštenije, tačnije i iskrenije od svih elektrоnskih i štampanih medija ovog vremena. Dakle, reklo bi se da je pisano za neke buduće generacije. Mada mi se dopada i činjenica da su Reku odlično prihvatili i savremenici.
Neizostavan deo u Vašoj biografiji je i akademski rad, šta je za Vas značio rad sa mladim ljudima?
Pedagoški rad značio mi je mnogo. Sebično je odlaziti sa znanjima koje niste podelili i ostavili iza sebe. Biti poput onog kuvara Luja Četrnaestog koji je spakovао svoju svesku sa receptima. Ja njima ljubav, znanje, iskustvo, savete… Oni meni ljubav, mladost, energiju, znatiželju, ambiciju. Danas oni svojim dramama pune pozorišta. Malo li je?
Koliko mislite da je značajan društveni angažman ljudi iz sfere umetnosti?
Nema esnafa ni profesije čiji društveni angažman nije važan. Komparativna prednost umetnika je u tome što on deluje dvostruko. Kroz društveni, a ako hoćete i politički angažman svog dela, a i lično. Budući da su uspešni umetnici po pravilu javne ličnosti, njihov uticaj je tim veći. U svemu, najvažnije je, bez obzira da li ste traktorista, lekar, pisac ili obućar, biti na pravoj strani.
Ogroman broj ljudi u proteklom periodu je čitao Vaš roman, a šta Vi čitate?
I ja, poput tog, kako kažete ogromnog broja ljudi, volim dobru knjigu. Dаkle, i ja čitam Reku sa četiri ušća.
Mnogi ne znaju da verovatno najpopularnija pesma sa istoimenog albuma nosi zapravo veoma mračnu i tragičnu priču. Dok Have a Cigar i Welcome to the Machine opisuju tamnu stranu, licemerje i konzumerizam muzičke industrije, glavna inspiracija ovog dela je gubitak razuma jednog od osnivača benda, njihovog „ludog dijamanta”, Sid Bareta.
Sid je oduvek bio sklon umetnosti, od crtanja, slikanja, vajanja pa do muzike. Neverovatno talentovan i glavna kreativna sila za rane radove progresivnog rok sastava. U početku su se probijali u podzemnoj muzičkoj sceni, međutim, njihova popularnost ubrzo sve više nastavlja da raste, kao i pritisci od strane muzičkih kompanija.
Počinje da se povlači u sebe, ali i da konzumira mnoge sintetičke droge koje su u to vreme još bile eksperimentalne. Njegovo mentalno zdravlje kreće da odumire, kao i njegova uračunljivost. Smatra se da je bolovao od šizofrenije, a kada se na to dodaju ogromne količine LSD-a, onda to nikako ne može da izađe na dobro. Mada je klavijaturista Rik Rajt ubeđen da je bio otrovan, sve u svemu nikada nećemo saznati pravu istinu.
Nisu mogli da računaju da će se pojaviti na koncertu, a ako se pojavi da li će uopšte nešto i da odsvira, pa su odlučili da je došlo vreme da im se putevi raziđu. Međutim, nelagodnost zbog cele situacije ih nikada nije napustila, što se prelepo odrazilo u melanholične četiri note Dejvida Gilmora na početku Shine On You Crazy Diamond koje upravo personifikuju taj osećaj kao da ih duh Sida proganja.
Sid Baret
Jezivo iskustvo je usledilo kada su tokom snimanja albuma, odjednom nakon osam godina, uočili kako se vrata otvaraju, a u studio ulazi on. Umesto veselog, raspevanog, atraktivnog „dijamanta” pojavljuje se bledi ostatak njihovog prijatelja kojeg su jedva prepoznali. U njegovom pogledu nije bilo onog sjaja kao nekad, već čista odsutnost. Iako je bio pored njih, on jednostavno nije više bio tu. Nakon što je otišao sedeli su nepomično, bez ijedne prozborene reči, kanula je koja suza i to je bio poslednji put da su ga videli.
„We’re just two lost souls Swimming in a fish bowl Year after year Running over the same old ground What have we found?The same old fears Wish you were here”
Čar ovako dirljivog teksta, napisanog od strane Rodžera Votersa je što u njemu svako može da se pronađe. Svako ima nekog svog koga bi želeo da je tu, ali to jednostavno nije moguće. U ovom slučaju to je bio prijatelj, davno izgubljen u paklu sopstvenog uma.
