Od pada pod vlast Ruskog carstva 1809. godine, pa sve do pobede Boljševika 1917. godine, Finska je bila autonomna država u okviru carstva uspostavljena sa ciljem da štiti Sankt Peterburg od upada Švedskog kraljevstva, tada najvećeg neprijatelja Rusije. Dolazak Boljševika na vlast praćeno je raznim idejama, među kojima je i ideja o pravu na samoopredeljenje kao jednom od osnovnih prava novog sveta kom su težili. Koristeći ovakvo raspoloženje, Finska proglašava nezavisnost 6. decembra iste godine, što nova vlast u Rusiji bez pogovora prihvata, gubeći veliki deo teritorija, što će za samo dvadeset i dve godine biti povod za konflikt koji mi danas nazivamo „Zimski rat“.
Povod za zahlađenje odnosa dveju država bili su teritorijalni ustupci koje je Sovjetski Savez zahtevao, što je Finska konstantno odbijala. Sovjeti su, smatrajući da je Lenjingrad suviše ranjiv jer se nalazio samo na 18 kilometara od granice, zahtevali pomeranje granice za 25 kilometara na zapad, kao i predaju svih ostrva u Finskom zalivu, poluostrvo Hanko radi izgradnje pomorske baze i Ribarsko poluostrvo na severu, a zauzvrat bi Finska dobila dva okruga u Kareliji. Čak ih je i Herman Gering savetovao da prihvate ovaj predlog, na šta se Finci nisu obazirali već su pokušavali da sami vode pregovore koji su ubrzo i propali.
Revoltirani ovakvim držanjem svojih severnih suseda, Sovjeti su 26. novembra 1939. godine izazvali „Majnilski incident“ u kom su oni sami bombardovali teritorije oko ruskog sela Majnile, a potom objavili kako je to bio napad finske artiljerije koji je usmrtio četiri i ranio devet vojnika, te su ovaj put zahtevli izvinjenje i povlačenje finske vojske na 25 kilometara od granice. Finski graničari su uporno poricali bilo kakvu odgovornost za napad, zbog čega je Sovjetski Savez 29. novembra prekinuo sve diplomatske odnose između dve države, a već sledećeg dana je 425 000 vojnika dobilo naređenje da započnu borbena dejstva. Sa druge strane Finska je prvobitno mobilisala „samo“ 180 000 vojnika, što je nepijatelje još više ohrabrilo i podstaklo njihovu aroganciju.
Iako su napadnute iz tri pravca, od znatno brojnijeg i bolje opremljenog neprijatelja, finske trupe su se pokazale kao žestok protivnik. Koristeći partizanske taktike, jako pokretne skijaške odrede u kamuflažnim odelima i zapaljive bombe od benzina, izbegavali su konvencionalne sukobe i konstantno pravili zasede neprijateljima, često napadajući kuhinje ili vojnike oko logorske vatre i time nanoseći protivniku velike gubitke. Ovaj rat je verovatno jedini u kom zima nije bila saveznik Rusa. Temperature i do -40° uz neprohodne močvare i za Sovjete nepoznate teritorije bili su od krucijalnog značaja za finski stil ratovanja.
Najintenzivnije borbe su se vodile duž Manerhajmove linije, odbrambenog pojasa koji je izgrađen po preporuci maršala Karla Manerhajma i koji se protezao od Finskog zaliva do jezera Ladoga.
Prednost domaćeg terena je maksimalno korišćena u ovom ratu. Stapajući se sa snegom Finci su priređivali bezbroj zaseda, od kojih je najpoznatiji takozvani Ratinsnski incident koji se odigrao tokom bitke za Sumusalmi. Sovjetska 44. pešadijska divizija od oko 25000 vojnika, upala je u zamku 300 finskih vojnika. Ova mala jedinica uspela je da zaustavi napredovanje daleko nadmoćnijeg protivnika, dok je 6000 finskih vojnika blokiralo put za povlačenje Sovjetima, razbijajući ih tako na male grupe koje su potom uništavane jedna po jedna. Sovjetski gubici bilisu ogromni, preko 23000 vojnika je izgubilo živote, dok su Finci izgubilli samo 800 vojnika.
Kao jedno od većih iznenađenja, pokazala se činjenica da finski socijalisti nisu podržali sovjetsku invaziju, već su se zajedno sa sunarodnicima borili protiv nje. Razlog za ovo bila je činjenica da je veliki broj finskih socijalista u toku tridesetih godina prešao u Sovjetski Savez kako bi gradili socijalizam, a na kraju su postali žrtve Staljinove Velike čistke, što je stvorilo odbojnost prema sovjetskom režimu kod finskih socijalista. Mnogim komunistima čak nije ni bilo dozvoljeno da se bore u Finskoj armiji, što zbog političke pozadine rata, što zbog njihovih prethodnih angažovanja.
Iako su snajperisti bili aktivni i u Prvom svetskom i Španskom građanskom ratu, Zimski rat je ih je definitivno proslavio. Finski snajperisti su priređivali pravi pakao za neprijatelje, a najpoznatiji među njima je čuveni Simo Hejhe, poznatiji i kao „Bela smrt“.
Hejhe je koristeći snajper M-28 i to bez optičkog nišana, ubio 505 vojnika Crvene armije, a ako uračunamo i nepotvrđene smrti taj broj raste i do 542. Ovakva efikasnost učinila ga je jednom od glavnih meta za smaknuće. Prvo su pokušavali da ga ubiju snajperima, a potom artiljerijskim napadima ali uvek bezuspešno. Ipak, 6. marta 1940. godine iz zasede je pogođen metkom u vilicu. Sovjetski vojnici su ga zbog teških povreda glave ostavili u snegu da umre, ali su ga njegovi sunarodnici pronašli i spasili mu život. Zbog njegovog junaštva i sposobnosti, švedski power metal bend „Sabaton“ mu je posvetio pesmu pod nazivom „White death“.
Ovaj rat, kao i njegove posledice, su po mnogo čemu specifične. Pored već pomenutog velikog angažovanja snajperista, masovnu upotrebu pronašle su i automatske puške. Finski odredi na skijama napadali su sovjetsku vojsku iz šume puškama Suomi KP-31, a potom gotovo momentalno nestajali. Ovakva efikasnost Finaca dovela je do promene u stavu prema automatima koji pre toga nisu bili visoko cenjeni i smatrani su za vrstu pomoćnog policijskog oružja.
Upravo su Finci „krstili“ improvizovane zapaljive bombe korišćene u Španskom građanskom ratu u „Molotovljev koktel“. Razlog za davanje ovakvog imena bile su izjave Bječeslava Molotova u kojima je tvrdio da su kasetne bombe kojima je bombardovan Helsinki bile zapravo hrana koja je slata gladnim Fincima. Finska vojska je u borbi protiv sovjetskih tenkova koristila ovo oružje, koje su prozvali „Molotovljev koktel“ uz obrazloženje da „Molotov obezbeđuje Fincima hranu, a Finci Sovjetima piće“.
Sovjetski Savez je zbog ove agresije izbačen iz Lige naroda već 14. decembra 1939. godine, a čak im je pretio i rat protiv Francuske i Velike Britanije koje su spremale vojnu podršku Finskoj. Ipak Moskovski mir je potpisan pre nego što su ovi planovi zaživeli.
Uprkos herojskim borbama, krajem februara 1940. godine, Manerhajmova linija je bila probijena i postojala je opasnost da Sovjeti ubrzo osvoje Helsinki, te su Finci započeli pregovore za potpisivanje primirija kako bi izbegli potpunu okupaciju. Mir je potpisan u Moskvi 12. marta iste godine i Finska je morala da preda oko 10% svoje teritorije i oko 20% svojih industrijskih kapaciteta. Sovjeti su dobili sve oblasti koje su zahtevali i pre rata, plus oblast Sala. Preko 420000 Karelijaca je ostalo bez svojih domova u ovom ratu.
Ni jedna ni druga strana nisu bile zadovoljne ishodom rata. Ipak Finci su izgubili deo teritorija, ali su Sovjeti ti koji „izvukli deblji kraj“. Finski gubici su bili nešto više od 22000, dok su po nekim procenama sovjetski gubici bili i više od deset puta veći, a sam Nikita Hruščov je jednom prilikom izjavio da je u zimskom ratu učestvovalo 1 500 000 vojnika, a da se čak milion nije vratilo iz rata. Jedan sovjetski general je izjavio: „Osvojili smo toliko zemlje, da tek možemo pokopati naše poginule“. Takođe, ugled Sovjetskog Saveza na međunarodnom planu je patio. Mnogi istoričari smatraju da je upravo debakl Sovjeta u Zimskom ratu uticao na Hitlera prilikom donošenja odluke da pokrene operaciju „Barbarosa“, a jednom prilikom je čak Crvenu armiju nazvao „glinenim kolosom bez glave“. Ipak, i sovjetsko rukovodstvo je izvuklo pouke iz ovog rata, te se odmah stupilo u modernizaciju i reforme vojske koje će, kako se ispostavilo, biti od presudnog značaja za dalji tok istorije čovečanstva.
Piš: Srđan Martić