Nakon izuzetno uspješnog prvog romana „Estoril“ koji je u Portugalu ušao u školsku lektiru, naš poznati pisac i književni prevodilac koji živi u Lisabonu, Dejan Tiago Stanković, ove godine objavio je novi roman „Zamalek“ koji je samo potvrdio njegov književni status. Trenutno je u Beogradu i za naš portal govori o mladima, kulturnim razlikama i svom radu.
S obzirom na to da smo dominantno studentska organizacija, interesovalo nas je da li možete da napravite paralelu između perioda Vašeg studiranja i ovog sad perioda?
Ja imam decu koja su vaši vršnjaci, pa mogu i njih da ubacim u jednačinu. Moja deca tvrde da su srpska deca konzervativnija od svojih roditelja, dok su portugalska liberalnija od svojih. Takođe se čude kad u Beogradu sretnu homofoba, u Lisabonu ima više šanse da sretneš tranvestita nego homofoba, pa im je čudno na isti onaj način na koji sam se ja iščuđavao kad sam prvi put stigao u Portugal i upoznao čoveka koji ne zna slova do te mere da ne ume da pročita šta piše na boci. Slažem se da je mlada generacija Srbalja podložnija gutanju mitova nego što smo mi tada bili, ali nama se tada smešila budućnost, tako je makar izgledalo, a vama sve miriše na odlazak iz zemlje. Držite se za mitove. Slabo putujete, ima vas strašljivih. I ja sam bio takav, ali tek posle puno godina sam došao do zaključka da je svuda na svetu velika većina ljudi dobronamerna i čestita. Mislim da sam od tada bolji čovek.
Živjeli ste prvo u Londonu, a sad u Lisabonu. Kako Vas je put naveo tako daleko od Srbije i da li čovjek koji se bavi umjetnošću igdje može biti stranac?
Više nije pitanje gde si stranac nego gde se osećaš kao kod kuće. Po mom iskustvu svako može da ima dva do tri grada gde se lako prilagodi ako ima određenu strukturu, porodicu i prijatelje. Ja sam imao sreće da imam prijatelje razasute po svetu, a pomaže i što govorim par jezika tako da mogu na njima i da se našalim ako treba. I to mi je sa babine strane. Ona je bila Grkinja, školovala se na srpskom i francuskom, ceo život je govorila jezike i stalno nas je terala da učimo strane jezike, da je to odlična investicija, i jeste.
Pisanjem ste počeli da se bavite kasno, smatrate li to za Vašu manu ili vidite kao prednost to što ste donekle preskočili taj period ,,sazrijevanja”?
Volim pričanje pričica, to mi je još od detinjstva omiljeni način komunikacije. Priča igra veliku ulogu u našim životima, pa čak i pošto se opismenimo. Ja se ne naginjem kroz prozor voza jer mi je dok sam bio mali baka ispričala kako je nekom njenom rođaku tako bandera otkinula glavu. Nisam siguran da je to istina. Mog tatu je svojim užasnim pričama o ehinokokusu naplašila toliko da se gadi da pomazi životinju. Neko tako prenosi znanje čitav život. Recimo, kriminalne grupe, banditi ili hajduci, njima se trenutno malo bavim, među njima je pripovednje jako cenjena umetnost jer se lopovski zanat ne uči iz knjiga, nego u praksi i najviše iz priča. Zato među razbojnicima dobar pripovedač uživa ugled profesora fakulteta. Ja sam znao da sam pisac mnogo pre nego što sam počeo da pišem. I dosta mojih prijatelja je tvrdilo da sam pripovedač. Fraza je bila: Šaca i njegove pričice iz života. Uvežbao sam u kafanama da napravim od ničega priču, da saslušam tuđu, da zapamtim da je nekad u pogodnoj prilici prepričam izvornu ili izmenjenu. Ali to nije pisanje. Pisanje sam naučio prevodeći kapitalna dela književnosti, tako sam išlifovao stil. Tek posle četrdesete sam pomislio da imam šta da kažem a da je dostojno knjige. Sa 46 sam objavio prve priče. Zatim i dva romana. I dalje prevodim, to me opušta.
Zbog čega gradovi imaju tako veliku ulogu u Vašim romanima? Daje li Vam grad priču ili Vi smještate priču u grad?
Pričam o gradu jer sam se u velikom gradu rodio a u različitim velikim gradovima živeo ili boravio, tako da verovatno i ne bih umeo o drugome da pričam. Kada sam odrastao u pretrpanom stanu punom tetaka i teča, a čuvala me baka koja nije volela prirodu, pa me šetala po gradu, do pijace ili do lekara, većinu vremena me držeći kod kuće i, da bih bio miran, hipnotišući me pričama o ljudima. Ako se na to doda nepobitna činjenica da smo svi mi na kraju krajeva priče, jasno je zašto volim gradove, tamo je najveća koncentracija priča.
U Portugalu ste ušli u školsku lektiru, mislite li da kod nas sistem obavezne lektire ide u korak sa vremenom? Možete li uporediti tretman savremenih umjetnika u Portugalu i kod nas?
Nisam išao u školu u Portugalu ali koliko znam oni nemaju obaveznu lektiru nego preporučenu, u toj sam, tako da ih dosta prođe kroz školovanje bez pročitane knjige. Sudeći po reakcijama na mrežama, u Srbiji se generalno više čita i naši prosečni čitaoci su očigledno načitaniji.
Roman “Zamalek” je doživio veliki uspjeh, kakvi su Vam planovi za budućnost?
Nulla dies sine linea.
Šta biste nama mladima preporučili za čitanje, šta Vi čitate?
Ja čitam šta moram, a mladima preporučujem da čitaju klasike, to je siguran izbor a i dobro su napisani odnosno prevedeni pa čovek dobro nauči svoj jezik čitajući ih. Iskreno, ja najviše čitam istoriografiju i novine iz prošlog veka.
Intervju radio : Dimitrije Batrićević
Fotografije : Dušan Todorović